Bekir Bajramović / Vlak u snijegu

Odjednom,Dodik se vinu „laste“ ali na sasvim suprotnu stranu i koliko je dug i širok tresnu na očišćeni dio ispred ulaza.

"Nemoj,ajjj...eto ga,Borise pomagaj,eto ga...",kroz tihu Jahorinsku noć odjekivali su stravični krici i vapaj za pomoć. Iznad kreveta malog Mile okupila se zabrinuta porodica, svi u roza spavaćicama.

Piše: Bekir Bajramović / cazin.NET

„Neće, čedo moje, de spavaj ja sam s tobom, “Tadić nježno pomilova Dodika i ovaj se malo umiri.
U ćošku sobe Radmanović se nešto uzvrpoljio, stenje i odhukuje i to je pored sve muke oko Dodikovih noćnih mora, jako nerviralo Borisa: “Šta si se ti uzvrpoljio, de se malo smiri“, brecnu na njega.

„Upale mi gaće a ne mogu dofatiti,“ odgovori Nebojša gotov zaplakati. „Dolazi vamo, naguzi se ovd'i, šta ćete vas dvojica kad mene ne bude“? oslobodi Nebojšu muke i plesnu ga po debeloj guzici:“Marš tamo i miruj!“

Tišina. Nevjerica. Koliko je samo onaj Jovanović isprepadao ovo derište? Šta uraditi da porodica ostane na okupu? Šta ako Dodik poklekne? Sve ovo što su godinama zajedno stvarali pada u vodu.

„Znam,“ uzviknu Bakir i fati se telefona. Zvoni, pa zvoni ama jok. Kad, najzad sa druge strane promrmlja sneni glasić: “Molim?“

„Tihiću, sve ti ne jebem, godinama samo spavaš. Diži se odmah, frka je. Dodik isprepadan, gubimo ga a ti znaš ako nestane njegove četničke ideologije odosmo i mi u finu strininu. Pažljivo me slušaj. Jel' živ još onaj hodža što si išao kod njega meni salijevati strahu kad bi se ja prepo rahmetli babe? Uzmi malo onog olova što su nam četnici slali za vrijeme rata i što prije hodži, nek malom salije strahu. Ne zajebavaj se više, radi nam se o glavama, ako ne bude Dodika nema ni nas. Iz državne blagajne uzimaj koliko ti treba, radi se o vitalnom nacionalnom interesu, “završi i nadvi se iznad kreveta: “Eto Mile, riješeno, ma mi smo bez tebe niko i ništa, ti si taj s kim mi prepadamo naše birače a oni nemaju 10 maraka za strahu pa vajik nako isprepadani glasaju za nas. Sad nam preostaje samo čekati.“

„Ljudi, hajmo iskoristiti ovo vrijeme pa razgovarati o organizovanom kriminalu, zbog toga smo došli ovdje na Jahorinu“, predloži Komšić a ostali se zgledaše i počeše se valjati po podu od smijeha.

„Željko, sine“, prošaputa Josipović, “najveći kriminalci na Balkanu su u ovoj sobi, de malo dođi sebi, šta stalno pametuješ k'o da si ćorav? Ako si s nama s nama si, ćuti i uživaj, ispadaš samo budala s takvim izjavama. Nego, znam ja nešto pametnije. Vidite li vi ovog snijega jes zatrp'o, h'emo mi goli skakati s balkona u snijeg, ha,šta kažete?“

„Valja“, uskliknu Nebojša oduševljeno“, a kad smo već goli, kad skočimo i budemo u snijegu igraćemo se vlaka.“

Nasta opšte oduševljenje. Svilene roza spavaćice polako skliznuše i svi istrčaše na balkon. Jedan po jedan počeše skakati u snijeg i kako koji skoči, ustaju i kače se jedan iza drugog formirajući vlak.

Na balkonu je ostao još samo Dodik. Nešto ga sprečavalo da skoči dok su ostali pripijeni jedan uz drugog hrabrili ga:“ Hajde Mile, hajde junačino, naprijed sokole!“
Odjednom,Dodik se vinu „laste“ ali na sasvim suprotnu stranu i koliko je dug i širok tresnu na očišćeni dio ispred ulaza.

„Pa ku'š tamo razbi se drvosječo, što ne skoči u hrpu snijega?“ „Ma,jebite se svi vi lako je vama. Da skočim u hrpu snijega a tamo se skriva Čedo Jovanović? Neka, radije ću ja na beton.“
Tadić uzdahnu i pripijen uz Bakira, tiho, s leđa šapnu mu tužno na uvce: “Bakire dušo, zovi hodžu. Nek' opet „nauči“ malom, prvi put nije uspjelo.“