SUAD OKANOVIĆ: PRENAŠALICA

Ne volim ja to, draga moja Đulse. Nisam ja prenašalica, ne volim ja turkati nos u tuđe stvari, pa onda okolo o tome pričati. Nek’ radi šta ko hoće, baš me briga. Šta ja imam od tuđe nafake, il’ od tuđeg belaja. Ništa, ama baš ništa. Imam ja dosta mojih muka i problema. Sve je na meni, c’jela kuća. Spremiti, pomesti, oprati, zašiti …

 Tako, baš prekjuče, sjedim ja kraj prozora i zašivam mome Osmanu čarape, kad vidim kako ide putem ona nesretna Safetova žena, sva nakinđurena i napuderisana k’o da je iz Pariza, ned’o joj Bog vi’ka, i opet  ode onom doktoru. Udata žena bi trebala sjediti kod kuće, brinuti se za svoju djecu i svog čovjeka, a tuđeg ostaviti na miru. Pola godine gledam je tako kroz pendžer kako ona ide stalno 'opravljati zube. Kakve to ona zube ima, da joj ne rastu i na nepcu, ne daj ti li’pi Bože. Pa, i da su svi šuplji bili, do sad su trebali biti 'opravljeni. Kurvetina jedna, pokvarena, onoj doktorovoj ženi je ispila krv iz vena. Gledam je jadnicu, sasušila se, izgubila čehru, samo kuka i uzdiše. I dušu će najzad ispustiti, a Safetovca hoda okolo uzdignute glave k’o da to nema ama baš nikakve veze s njom.

 Al’ što da se ja staram o drugima. I bez njih mi je glava puna mojih problema. I niko ih ne rješava ‘mjesto mene. Sve ja moram sama. Juče sam baš šćela zamjesiti pogaču, pripremim sve, kad ono fali mi germa. Šta ću, svi se razbježali, nikoga kod kuće, morala sam ja ići pozajmiti germe u selo. Mislim kod koga bi’, đe to nisam 'davno bila i odem kod Rukije. Kad tamo u nje, Bože moj dragi smiluj joj se, haman na sred sobe hrpa suđa, bar dvije hefte pošteno neoprata, a na njoj roj muha. U ćošku sobe, za vratima, nabacala veš za pranje, nekakve stare nagorjele peškire, a na vrh njih spava mačka. Na podu smeta, mog’o bi čovjek lopatom zgrćati. Izgleda da ga nije pomela bar mjesec dana. A ni Hasanovca ne mete pod. Znaš li zbog čega, moja Đulse? Ne znaš? Ti ne ideš kod nje? I bolje ti je. Ona nikad ne diže dušeke. Stalno su prostrti na podu sobe. Zato je i ne mete. Njeni samo ujutro poustaju i kud koji, a ona ostavi dušeke tamo đe su. Jednom sam je upitala zbog čega hi ne diže, a ona mi reče:

  - Namjerno hi tako ostavljam, da se provjetre, znaš!

Lažljivica jedna. Što ne kaže da je li’na, da joj se zbog toga ne da svaki dan dizati dušeke. To je istina. Što je ne kaže? Zašto laže? Kad žena u kući radi, čisti i pere, to se odma' viđa. Al', to je njena stvar. Danas se mora što šta i prešutati, da ti to drugi ne uzme za zlo.

 Ah, baš sam se raspričala, a morala bi’ ići kući. Ostavila sam malu samu i rekla joj da uprži luka, da napravi čilbura. Ne daj ti li'pi Bože da joj zagori, smrd'lo bi k’o kod onih Ibrahimovih. I oni su nekakva čudna sorta. Pendžere imaju na sve strane. Kod jednog sjedi stalno mati, a kod drugog ćerka. Ništa him ne nemere promaknuti. Kad čovjek prolazi putem kraj njihove kuće mora dobro požuriti, a najbolje bi bilo da kraj nje proleti, il’ da je skroz zaobiđe. Koga one uhvate na priču, ne puštaju ga dok ne pretresu svu njegovu familiju i rodbinu. A ćerku hoće i traže samo neki inžinjeri, doktori, advokati... Bojim se da će u njih biti isto k’o i sa onom Ismetovom. I nju su tako zvali i prosili sve nekakvi razni gospodini, čak su je neki momci i ukrasti šćeli, pa, eno, i dan danas sjedi kod svog Ismeta ostavljena i zaboravljena od sviju. Ah, šta ćeš draga moja Đulse, ja tu ne mogu ništa promjeniti. Mi smo žene takve. Kad imamo nješto onda nam to nije dobro, a kad to više nejmamo, onda bi to šćele. Tako je izgleda i s mojom komšinicom Zlatom. Sinoć sam kupila veš sa štrika pred kućom, kad čujem bum-tres, nešto se srušilo tamo kod nje. Ubacila sam veš na brzinu u stepenice, odletila u njeno dvorište, kad tamo, vidim njenu ogradu srušenu i polomljenu. Mrak je već bio podobrano pao, nije se baš dobro viđalo, al’ ja sam jutros tamo bila i kod ograde našla tragove muških gumenih čizama. Pitala sam je kakav se to tresak sinoć čuo, a ona mi veli:

  - Mačak, komšinice moja, mačak preskak’o ogradu i zap’o za nju.

Samo, ja znam toga mačka što ima kod kuće mačku i dvoje mačića, a počesto preskače ogradu moje komšinice, udovice Zlate.

 Al’ ne volim ja o tome pričati. A baš sam se raspričala o tuđim problemima. One moje kod kuće k’o da sam zaboravila. Ima hi kol’ko hoćeš, sve mi niz brdo ide. Sin mi se oženio, draga moja Đulse, i dov’o mi snahu. Od kako je došla stalno je bolesna. Te žuč joj pukla, te želudac joj nervozan, te drži nekakvu d’jetu, u kući nikad ništa za jesti. Da me ne ugoste žene, ‘vako k’o ti danas, da mi ne daju kahvu popiti i nešto pojesti, umrla bi’ od gladi. A govorila sam ja mome Mirsi:

  - Slušaj me sine, ja ću ti izabrati curu, ja hi poznajem sviju u selu i okolini.

Nagovarala sam ga i nagovarala, al’ džaba. Ne bi me posluš'o da si pita. I tako jednog dana je otiš'o i iz Grabova je dov'o. Ljudi neće iz Grabova ni mačku, a on sebi ženu dovede. Nije pametan k’o njegov otac. Ne pita nikoga ništa, ne kaže nikome ništa. Kol’ko sam mu puta govor'la da ode kod hodže, il’ da dođe 'vamo kod vas i vidi kako kuća treba da bude čista. Tvoj Fikro je pametno uradio kad te je uz’o. Imaš malo pokvarene i ri’tke zube, pomalo i šebaš, al’ u kuhinji ne moraš marširati, je l’ tako? Brineš se za djecu, u bašči kopaš, u kući čistiš, pereš...

 A  u nas je sve razbacano, prljavo, pravi nered! Ah, kad bi’ ti samo o tome počela pričati! Al’ nisam ja takva. Ne mogu ja to, draga moja Đulse. Nisam ja prenašalica.

...

Suad Okanović

suadokanovic@zoznam.sk