Krupa, Bosanska Krupa ili krajiški Jeruzalem. To je u Krupi i ti u njoj još krupniji. I ti si sav bosanski, i bardak bosanski, i jezik tvoj bosanski, i dedo tvoj bosanski, i babo tvoj bosanski, i majka tvoja bosanska, i zambak i zumbul bosanski, i miloduh, raja, latifica i kadifica, i cvijet zvani Rutavi Suljo, i rešedija i halva bosanska, i burek i pita svakojaka, i lokumi bosanski i svi sobeti bosanski i na njima trideset i tri jela... Sve bosansko, a tako iskonsko. I tvoj pogled bosanski, i tvoj rod bosanski, i mrki pogled bosanski za onog ko noću kokoši bosanske krade, i poj i zov bosanski, i uzdah i jeka i jeza bosanska, i avlija bosanska i mirišljava lipa u njoj.


Sve je to meni bosansko, tako prirodno i original, tako suptilno, drago i voljeno.
To samo srce bosansko more, ne da može, ono more i više nego šta može kad se onako zajampuri da žile vratne poiskakaju pa izvališ direk i baskije komšije ujutro pa ih u akšam vratiš. Pa djevu bosansku stisneš od pozne jacije do sabaha a ona se uketi pa i ne diše.


Pa zar ima jada kada akšam pada, kad mahale fenjere ugase i začuje se tanahni šadrvani dok saz bije.
To ti je Bosna, da prostiš, koja imade vake insane koji staju golim tabanima u žeravicu da inat svoj pokažu, i prkos i ponos.


Ona Bosna koju Mak voli, koju Musa ljubi, u kojoj klobuče kiseljaci a to svjedoči Nedžad, u kojoj riječ genocid odzvanja što ga Emir gornji zbori i govori, za koju Josip tvrdi da je ima. Ima Bosne, a Bogami i Hercegovine.
Ima u njoj ezana i crkvenih zvona, i keranih šamija i časnih sestara, i hodža i popova, i tespiha i krunica, svega ima.


Ima i sevdaha kad Sajo pjeva, a Muaz gudi, kad Hanka avaz pusti a Omer harmoniku razvuče, kad sarajevski ološ u tramvaju lopovsku ruku u džep zavuče, kad hasum onako ko vol suče.
E to je Bosna, moj vuče. To je ona, moja, tvoja, njena, njegova, naša, njihova, vaša, Bosna je bosanska.
To svjedoči i kula i grad, i ploča i tarih, stećci razbacani.


To je ona. Nek crknu dušmani. Neka se otruju. A ti Feride prodaj im vode iz ćase u kojoj je onomad rasol bio pa da odapnu i prije nego li vakat bude.


Zato je uspravan ovaj insan ko jablan, ko tri jablana stara nesavitljiva.


Dužnost tvoja, farz tvoj da Bosnu gledaš, da Bosne nikome ne daš, da je ljuljaš ko dijete u bešici, da je ljubiš ko majku rođenu, da je miluješ ko nevistu mladu, da je braniš ko Husein kapetan.


Da. Tako ti je moj jarane. Po istini i istilahu, zapisano u zapisu mome kojeg bacih u sve rijeke bosanske. Bit će Bosne dok je Gazija njenih, bit će Bosne dok je boraca, dok je hafiza i mudrijeh glava, bit će Bosne do kraja svijeta. I kad drugih ne bude Bosna će biti.

[Admir Muhić]

Facebook komentari

Back to top