Dnevnik jednog teroriste …

Home

Dnevnik jednog teroriste …

Nakon spektakularne akcije američkih komandosa, administracija Bijele Kuće došla je u posjed tajnih, rukom pisanih dnevnika. Malo je poznato da  teroristi vode dnevnik i to onaj Dnevnik u pola osam.
Upozovaramo na uznemirujuće detalje ovog sadržaja, zbog kojeg je i Bijela kuća odugovlačila sa objavljivanjem, kako nebi izazvala bijes javnosti.

PIŠE: Kenan Alagić – 037

Srijeda, 26.07.2007.

Naj’o sam se k’o konj. Sadžida je pravila pitu. Nije mi jasno što je ženama mrsko razvijati. Haman sam se zakačio sa njom zbog pite. Kako meni nije za nju ništa teško. Doduše nije ni za ostalih 14, ali baš za nju mi nije. Pa, ona da kaže, ja bih za nju skinuo zvijezde sa neba. Ma ne samo zvijezde, skinuo bih neki američki putnički avion. Ali džaba. I onda se naljuti kad ja popizdim. Ja sam jutros povilenio. Tol’ko sam se naljutio da sam joj rekao da cu se avionom zabiti u šporet ako ne bude razvijala danas. Nadam se da se više ne ljuti na mene. Moram ići, čeka me Ahmad.

Nedjelja, 05.10.2003.

Fino jutro, sunčano, biće fin dan. Puca se po okolnim, suncem okupanim planinama, milina. Taman sam kontao da pomognem Aliyah da pometemo pećinu pa da idem piti kahvu. Volim ujutro na miru popiti kahvu u društvu prijatelja. Ali sam shvatio kakvo je to moje društvo, koji su to pederi. Sve je to interes. Dok sam ja plaćao kahve, po petorica zovu, hajmo. A kad je njih plaćati, jednostavno odu negdje na pijacu i raznesu se. Pa jebem ti obraz. Pošteno je reći nemam, nego hinjski otići i raznijeti se. Evo, sad hoću da pošaljem goluba da odnese poruku Jusufu da pitam kad ćemo je srknuti, kad vidim da imam dva propuštena kljucanja. Pogledam, kad ono piše da se Jusuf jutros raznio u nekom autobusu. I hej, nije mu bilo mrsko otići tako daleko, platiti autobusnu kartu. Cccccc…..
E, vala baš nema obraza. Ne mogu više ni pisati. Moram po djecu u školu. Ovo petoro mi ide ujutro a ovih dvanaestoro su druga smjena. Haj, odoh.

Ponedjeljak, 23.02.2005.

A ružna dana, majko mila. Probudio sam se kasno, snijeg trpa li trpa.
Ko će sad ići čistiti ispred pećine. Aaaaj, da mi je riješiti i taj kredit pa da preselim k’o insan u novu kuću. Išao sam kod tog direktora banke, kaže nemam uslova za kredit. Kad sam mu ja objasnio neke stvari, on je puk’o od smijeha. Njegov zamjenik mi je rekao da će biti kredit do kraja sedmice.
Kasno ustajem brate, ubiše me ove serije. Sinoć Ajiša gledala onu „Vječna ljubav u mezarju Istanbula“ i ja malo uz nju. Kunjam i gledam. Hajvan, a znam da moram rano ustati. Fina serije, nova turska. Baš onako poučna.

Hladno brate, ima sigurno minus dvadeset. Nebi ti ovu pećinu zagrijao da si kruh, a i tanki smo sa drvima. Skupa, jeb’o ga ti. Ovdje u u nas nema ispod 70 dolara po metru. Još grabova, gore ona, ali slabo. A u nas ova pećina golema, treba to ugrijati. Dnevna pećina, spavaća, kupatilo, pećine za djecu. Ima 300 kvadrata, plus poslovni prostor.

Ubiše me i bubrezi. Od jutros piškam, peče me. K’o da pišam šišarke. Ma, slabo se brate oblačim. Po čitav dan u ovoj haljinici. Pa nije ni meni više 20 godina. Moram ja vidjeti da meni Zumra oplete kakvu haljinicu. Ali vuna se rasteže brate, to će se meni zapetljavati pod noge. Ne znam, Haj odoh sebi malo zaliti žare za bubrege. Dok kahnem, upiša se. cazin.net

Četvrtak, 17.06.2007.

Dobro jutro ( trebalo bi biti sabah hajrula, ali kontam kad me uhvate ovi agenti CIA-e da se ne zajebavaju kontanjem šta je sad ovo). Napokon kraj školske godine. Dokundisalo mi vodati djecu u školu, iz škole. Nisam zadovoljan kako uče. Raspustili su se. Ali ja sam rek’o. Manje od četvrtice mi ne nosite kući. Cijeli raspust nema nikuda. Dok vaši vršnjaci budu podmetali bombe i izvodili samoubilačke napade, vi ćete sjediti kod kuće. Pa vi sad gledajte. Bogami je njih Hajrija razmazila. Šta god zatraže, evo. Mora malo biti i čvrste ruke. Mene moj babo još nije kandžijom gonio. Pa ja sam cijelu osnovnu školu završio u jednim sandalama i jednoj haljini. Ali bio dobar đak. Ne mogu više ni pisati, iznerviram se. Odmah mi čir proradi, bubrezi, ne znam ni ja.

Subota, 21.08.2007.

Fino afganistansko popodne, kako samo zna biti u Afganistanu. Da je u Iraku, bilo bi iračko. Logično. Eto što treba škola.
Sinoć sam bio na nekom sijelu. Pratili ovog jednog kolegu u penziju. Napravili mu feštu. Nije ovo prvi put da njega prate. Pratili su godinama amerikanci, ali evo nas zapalo da ga ispratimo. Sve došla stara raja, sredili se. Kupili mi RPG i svi se potpisali na njega. Dirljivo. Kako se samo iznenadio kad smo mu iznijeli tortu. Šokirao se. Da puhne svijeće, kad ono puče, mi smo legli. Cigla prašina, ma super. Baš se iznenadio. Posjedili još malo i rasuli se.

Meni odmah palo na um kad sam ja k’o dijete prvi put kupio petarde. Nane bila živa i imala običaj da me zagrli, baš jako. Ja opasam onih petardi, pripalim i kažem nani : „Draga nane, znaš li ti otkad ti mene nisi zagrlila…“. Ona mene zagrli. To kad je gruhnulo, izderalo nani i one haljinke. Osta’ nana u nekoj suknjici k’o ona Serena Viliams ,ha,ha,ha.
Ah, nane,nane. Fališ mi….

Nedjelja, 25.11.2010.

Napokon smo preselili u novu kuću. Ah, ljepote, braćo moja. Evo dok Zahida mete verandu, ja uzeo da unesem koju utisak u svoj dnevnik. Uzeo sam sebi neku malo kamericu, dva video rekordera pa sad mogu sam snimati poruke, montirati. Uzimali su me k’o lopatom. Dok snimim neku poruku, poručim kome šta, zaprijetim, uzmu mi 100 dolara po ovim produkcijama. Sad fino to sam snimim i objavim. Ne može se više, steglo malo i mene. Kuća me je zakorijenila. Kad pokrijem ratu i režije i ne ostaje mu puno.

Juče mi došao Abdulah, kaže da je načuo da hoće da mi upadnu u kuću i uhvate me. Ja ne znam jesam li dobro čuo, ali Abdulah kaže da će doći neki tuljani helikopterima. Ja Abdulaha znam godinama, znam da hoće smotati, bio je dugo portir na ovim plantažama maka, ali da se toliko napuši pa da baljezga o tuljanima u helikopteru, e vala je pretjerao.
Ali, neda vrag mira. Gledam, Zahida mete, a ja nju onako nabrzinu lapim pa se sakrijem iza nje. Da vidim samo koliko pokriva.

Eh, evo kuca neko.Zahida, haj pusti metlu, pristavljaj kahvu, eto gostiju. Odoh. Moram biti fin domaćin. Sramota da ljudi bahnu a mene nema. A najavili se da će doći. Poručili mi…

Objavito: Ned, 12/04/2011 - 00:10

Facebook komentari

Back to top