FELJTON: Doktor Dizdar – 13. dio

Home

FELJTON: Doktor Dizdar – 13. dio

Ovim dijelom Feljtona završavamo priče Doktorovih saradnika, njegovih prijatelja i poznanika bez obzira što je bilo još onih koji su željeli pričati o Doktoru. Međutim, kako se sve priče svode na to da je Doktor Dizdar bio izuzetno karakteran i dobar čovjek, priznat i cijenjen u narodu, to je kroz ovaj Feljton postalo već prepoznatljivo.

-Moj suprug Muhamed, javnosti poznatiji kao Haben, bio je učitelj u Ljubijankićima u to vrijeme. Kad sam se ja udala za njega, upisao je pedagošku akademiju u Zagrebu. Ja sam otišla u školu u Ljubijankiće cijepiti djecu, a Muhameda tad nisam poznavala. On kad god bi došao kući majci, dolazio bi kod mene u stacionar, nije mi dao mira, jednostavno primorao me da se udam za njega, ali se nisam pokajala. Imali smo dvoje divne djece, lijepo vaspitane, lijep život smo proveli, kuću napravili i tako ja sam ostala u Pećigradu. Mojima je strašno bilo što sam ostala, ali su njega prihvatili, on je bio fin čovjek, znao je sa mojima i nisam se nimalo pokajala i što sam ostala u Pećigradu. Ja sam voljela Bihać i tamo mi je bilo fino, ali ovdje sam se s narodom uklopila, oni su mene zavoljeli i ja njih jednostavno s njima razgovarala, žene pogotovo jer je lakše ženama pričati sa ženom o svim problemima pa bi ja doktoru prenijela i na taj smo način ja i Doktor radili i sarađivali. Plata je bila ista, dok je bio stacionar a poslije su svima smnajene plate, ali nije bila nikada plata loša.

 

Dzehva Beganovic

 

Kad je počeo rat, prvi napad na Pećigrad, kad je proglašena Autonomija, bila sam dežurna, bilo je ranjenih i jedne i druge strane, razmišljala sam kao majka, jer sam bila u prilici da i meni jave da mi je sin ranjen, samo sam Boga molila da dođe do mene živ. I svi ti ranjenici bilo iz autonomije ili korpusa, meni su bili isto, sve su to naša djeca, tako sam na to gledala. Razmišljala sam kao majka, svakoj majci je najteže da joj dijete strada, a meni je bilo žao i jednih i drugih. Kad je bio prvi napad, slučajnost je bila da ja, ne samo ja već da iko preživi, pa i svi koji smo se zatekli te noći u ambulanti. Ja sam bila dežurna, imali smo mobilisana dva auta sa vozačem koja su prevozila ranjenike do Velike Kladuše. Bilo nas je tada više u ambulanti. Dok sam uzela da pišem knjigu dežurstva, tako se čula jaka detonacija, tekbiranje i meci su letjeli iznad naših glava, imali smo pustu sreću da smo ostali živi. Na um mi je pao prijedlog sina Dade koji mi je kazao ako bi bio napad na bolnicu, da bježimo u najmanju prostoriju, tako da sam ja sa timom saradnika otrčala u kupatilo. Izet i Mero su bili u ambulanti. Mirsad koji je bio ranjen u glavu je bio u kombiju. Čujem ja naredbu, uvis ruke, istrčali su i Izet i Mero i drugi vozač. Jedan vojnik je stojao i držao pušku u nas uperenu i nije dao da se pomjerimo, te nas je istjerao na hodnik. Ja vam to ne mogu opisati. Pucaju jedni, pucaju drugi, jedni tamo tekbiraju, tamo škola, svi pucaju. Meci su raspršivali na sve strane, bilo je čudo da niko od nas nije bio ranjen osim ovog Mirse, koji je bio u kombiju. Tako se ta borba vodila, mi neznamo ni ko je gdje, ni ko je ko. Nakon dva tri dana života u neizvjesnosti, ja sam po prvi put otišla do ambulante, koja je bila potpuno devastirana i porušena, što je mene jako iznenadilo i pogodilo. Ja sam medicinska sestra dugi niz godina i poznavala sam pravila ratovanja. Otišla sam jednom prilikom u Crveni križ Velika Kladuša i od međunarodnog Crvenog križa uzela brošure o pravilu ratovanja i podijelila ih svim komandirima vodova i rekla im da daju to vojsci, jer sam znala da će odgovarati oni koji urade nedjela kad tad, i evo vidite da je došlo vrijeme za to. Kasnije su se linije pomjerile i po nas su došli pripadnici Narodne odbrane, koji su nas izvukli van Pećigrada.

 

Dzamija na Starom gradu u Pecigradu

 

 Doktor Dizdar se bojao i otišao je u Veliku Kladušu kod svog brata Smaila, ali je svakodnevno dolazio u Pećigrad i radio sa nama. Mi smo tada bili stacionirani u Rošićima i u to vrijeme su se vodile velike borbe iz dana u dan, tako da je bilo jako puno ranjenika, ali ja sam tu bila stalno. Ranjenike sam poslala za Veliku Kladušu i kada je prestala ta pucnjava i kad se sve smirilo, kažem svojima u sanitetu da se vratimo u Pećigrad. Tu smo ponovo imali sreću, jer nas je jedan vojnik sa osamdesetčetvorkom gađao dok nismo došli do Pećigrada. Doktor je ostao u Kladuši i ja sam tu bila sama sa sanitetom u opkoljenom Pećigradu i morala sam sama odlučivati o nekim stvarima. Kako mi je ponestalo sanitetskog materijala, otišla sam u Veliku Kladušu u Dom zdravlja i zatražila sam od direktora da nam pomognu jer smo bili u veoma teškoj situaciji. Oni su nama dali onoliko koliko je bilo u njihovoj moći, ali to nije bilo ni približno dovoljno za nas. U Francuskom bataljonu smo dobili sve neophodno što nam je trebalo i to nam je sigurno pomoglo da spasimo mnoge ranjenike. Tad je Pećigrad već bio u totalnom okruženju i mi smo se bili smjestili u jednoj kući u blizini spomenika. Tu smo bili dva tri dana do pada Pećigrada i to je bilo najteže vrijeme koje sam prošla. Po noći nismo imali ništa drugo da koristimo, već samo baterije i svijeće. To je bio užas, međutim u svoj toj muci mi smo radili svi kao jedan i svi smo se slušali međusobno, a isto tako i narod je bio složan sa nama, jer trebalo je donijeti hranu ranjenicima.

Tad kad je Pećigrad pao, Doktor više nije ni dolazio, jer nije ni mogao doći. Bilo je tu jako puno ranjenika i bilo je važno samo ranu obradimo i da se pokuša zaustaviti krvarenje. To smo mi sve srećom uspjevali i sve ranjenike smo zbrinuli. Nama je samo bilo bitno da se otvori prolaz na bilo koju stranu, ili prema Bihaću ili prema Kladuši, ali da se ti ranjenici mogu spasiti. Iako su sve rane bile jako teške, srećom da su svi ranjenici ostali živi. Imala sam jednog ranjenika kojem je stradalo stopalo i obzirom da nisam znala koliko ćemo mi još dana tu ostati, nisam znala šta da radim. Razmišljala sam i odlučila da mu amputiramo nogu jer da smo čekali još koji dan, mislim da nebi ostao živ. To je toliko bilo rizično i nezgodno za uraditi, da meni nisu mogla pomoći dvojica sanitetlija koji su mislili da to neće moći izdržati. Meni je u tome pomogla jedna djevojka sa Skokova, koja je bila prilčno hrabra i pristala je bez problema da mi asistira. Uspjela sam ranu obraditi, zaustavit krvarenje i sve što je trebalo, tako da su oni njega drugi dan odvezli i on je srećom ostao živ. Sjećam se da su pričali kako su u Cazinu bile spremne dvije sale za ove ranjenike i da su mislili kako su moji ranjenici svi ucrvani ovdje. Međutim, mi smo sve ranjenike previli i stvarno smo radili kao tim, a pomagali su mi Semo, Mirso te Vesna i ostale djevojke koje su radile snama danonoćno. Ja sam vidjela da je vojska Petog korpusa već bila u preuzimanju Pećigrada i svi su bili u strahu šta da rade, posebno ranjenici. Ja sam im rekla da se ne brinu i da im neće biti ništa dok sam ja snjima.

Stacionar u Pecigradu 1960-tih godina

Ova priča sestre Džehve ima smisla u Feljtonu zbog činjenice da je zbrinjavala i spašavala ranjenike sa obje strane sukoba u minulom ratu u odsutnosti Doktora, uz kojega je godinama crpila njegovo iskustvo i znanje a koje joj je poslužilo kada je bilo najpotrebnije. Zasigurno je malo onih koji bi, poput sestre Džehve, bez anestezije amputirali ranjeniku nogu i tako spasili i njegov život i nogu. Tako je uradila sestra Džehva zahvaljujući stečenom znanju uz Doktora Dizdara.

Esad Šabanagić / Reprezent

Objavito: Ned, 12/04/2011 - 18:08

Facebook komentari

Back to top