Utješno je samo što se poruke crkvenih velikodostojnika sve češće mogu uzimati s onom ozbiljnošću s kojom trezveni ljudi primaju politička obećanja, naročito predizborna.
Piše ovih uskršnjih dana jedan građanin na jednom sajtu kako na internetskoj prezentaciji Grada Smedereva nije bilo zvanične čestitke Uskrsa. Ali je "okačen" raspored bogosluženja u jednom od tamošnjih pravoslavnih hramova. To, međutim, nije bio slučaj nedelju pre, o katoličkom Uskrsu, kao ni u slučaju velikih praznika drugih verskih zajednica.
D. Đ. – "ime poznato redakciji" – zaključuje da se tako krši nekoliko ustavnih članova o sekularnosti države i verskoj i nacionalnoj ravnopravnosti. Još: "Na kraju, da ne bude zabune, potpisnik ovih redova je hrišćanin, pravoslavno opredeljen i kršten sa šest meseci – nije 'novopečeni vernik', niti pravoslavac iz sitno-sopstveničkih razloga i interesa. Za razliku od smederevskih svetovnih 'velikodostojnika', posećuje crkvu više od jedanput godišnje."
Ovo je, možda, ne najreprezentativniji isečak, ali pokazuje kako se neka društvena kretanja, a posebno čudnovat odnos – pomenuti građanin je napisao "papazjanija" od odnosa – srpske crkve i države odražavaju na "mali život" u lokalnim sredinama. Što je dobro uveličavajuće staklo da se problem sagleda i na širem horizontu!
Ovu papazjaniju drskiji posmatrači, poput književnika Svetislava Basare koji – ističući da je vernik (?!) – to često čini – određivaće kao famozno "svetosavlje", koje predstavlja devijaciju i od hrišćanstva i od njegovog pravoslavnog oblika.
"Sama reč 'svetoslavlje' na prvu loptu miriše na tamjan", objašnjava "jeretički Basara", "zvuči mistično i drevno; reklo bi se – na prvo slušanje – da potiče iz daleke prošlosti; u stvari, ono još nije napunilo ni sto godina i potpuno je proizvoljna izmišljotina jednog ambicioznog međuratnog prote."
A onda – uzima mi S. B. misao iz glave i pasus iz tastature: "Svetosavlje u suštini jedva da ima veze sa pravoslavnim hrišćanstvom, ono je primitivna politička doktrina koja će poslužiti kao ideološka osnova za profašističke pokrete koji su u Srbiji između dva rata nicali kao pečurke posle kiše; ono je – kao i većina lažnih srpskih mitova – toliko fleksibilno da je vladici Nikolaju pošlo za rukom da ga poveže sa nemačkim nacizmom – u kome je vladika video spasioca tradicionalnih vrednosti – kao što je generalu Milanu Nediću kosovski zavet poslužio kao opravdanje za čin veleizdaje."
Novi knjaževski feudalizam
U srpskoj dijalektici odnosa crkve i države ova doktrina, prihvaćena od državnih moćnika pomaže im da moduliraju vlast i institucije u svojevrsne pretpolitičke tvorevine, nešto što bi se, naročito sada, moglo nazvati – novi knjaževski feudalizam. Koji se dobro uočava i u onom smederevskom primeru.
A, bez većeg udubljivanja, sve to gledano i korišćeno sa crkvene strane izgleda kao nesebična naklonost i dar države. I sve ide dotle da se jedan Vladin akt, nazvan Strategija kulture, bazira baš na kosovskom zavetu, porukama kneza Lazara i svetosavlju. I, naravno – Kosovu, ne samo kao "najskupljoj srpskoj reči" nego i, kako o Uskrsu reče patrijarh Irinej, "našoj savesti", zbog koje "ne smemo zbog nepravde klonuti, ne smemo se uplašiti, već se opredeliti za Carstvo nebesko sa svetim knezom Lazarom, koji je prineo žrtvu kao i vi što danas prinosite".
I eto "neumitne" središnjice teksta. Kad se ovih uskršnjih dana dovedu u vezu nezaobilazno Kosovo (i Metohija, i Metohija... po zadatom i gore opisanom obrascu) sa "unutrašnjim dijalogom" koji se o njemu vodi i briselskim procesom, tema se već otima socio-religijskom i "nebeskom" i zahteva sve više političko razmatranje.
Istini za volju, to je nametnuo i sam patrijarh Irinej porukama, iako eufemiziranim, ipak mnogo "jačim" od već citirane. Osim uskršnje poslanice vernicima i narodu, u ime SPC-a on je pred pravoslavni Uskrs imao i opširan intervju za Crkvinu TV Hram. Jasno aludirajući na političke trendi-poruke iz vrha srpske vlasti, poručio je: "Koji je taj domaćin, koji je taj državnik koji bi dao jedan veliki deo svoje otadžbine, svoje zemlje, pod uslovom da uđe u neki savez? To je van pameti." A bio je i direktniji – krv i kosti ugrađene u Kosovo, pa da ono više ne bude u Srbiji – to je nezamislivo.
"Ja ne mogu da zamislim Srbiju bez Kosova i Metohije, Srbiju bez Dečana, bez Pećke patrijaršije, Gračanice i drugih svetinja. Kosovo, koje je zaliveno krvlju onih koji su ga branili od mnogih neprijatelja i koji su ostavili svoje kosti na toj svetoj zemlji, da jednog dana ne bude Srbija – nadamo se da to nećemo doživeti."
Osim veoma direktne opomene, ovaj intervju, koji je izričitiji od nešto mekše uskršnje poslanice, indikativan je i po izvesnim "paradoksima" uočljivim u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njenom "dvouglu" sa državom. Najpre treba podsetiti da je ona pozvana od inicijatora da se, kao i SANU i drugi, uključi u Vučićev unutrašnji dijalog još jula prošle godine.
A predsednik je i nedavnih dana na to opet apelovao, čak i nagovestio njeno brzo uključenje. Mesecima su, međutim, iz crkvenih krugova poručivali da će se Crkva uzdržavati od stavova o dijalogu do redovnog zasedanja svog "zakonodavnog tela", Sabora.
Porodica i 'čedomorstvo'
Međutim, od takvog stava bilo je odstupanja. Mitropolit Amfilohije, duhovni otac Crne Gore, pristupio je Apelu za odbanu Kosova kao "našeg Jerusalima", koji su inicirali pojedini političari i javni radnici iz Srbije. Zbog toga je bilo blažih ograda od njegovih stavova i iz Crkve i iz društva, pa pomalo i iz države. Nešto "bodljikavija ograda" bila je iz istih struktura podignuta protiv njegovih stavova o "abortusu", kojim su, kako je rekao, nesavesne žene pobile više Srba no što su to učinili zlotvori Tito, Staljin i – Hitler.
Sada, patrijarhova poslanica i intervju Hramu na izvestan način s jedne strane reintrepretiraju te kritikovane stavove. Tako su u temelje poslanice, "kamen uz kamen" do Kosova, postavljeni porodica i brak (u skladu sa državnim programom za natalitet!). A tome služi i jak apel protiv "čedomorstva", koje uništava naciju, što je blaži oblik Amfilohijevog gneva protiv abortusa.
Crkva, koja se "neće uključivati" u dijalog o KiM do Sabora, ipak je u njega ušla doprinoseći zajedničkom duhu "svetosavlja" i "nebeske Srbije". Učinila je isto i na jednom još zamašnijem "projektu" u svrhu same pripreme svoje skupštine, odnosno usvajanja svog novog Ustava.
Iako je to tema za sebe – a posebno zato što je i sveštenstvo sa predlozima upoznato posredstvom društvenih mreža, pa poneki zameraju što se u raspravu, na mrežama i započetu, ne uključe i mnogi "sposobni teolozi" – pažnju privlači promena imena.
Srpska crkva bi ubuduće u svom imenu dobila i "dodatak" za odbranu Kosova i zvala bi se SPC – Pećka patrijaršija. To, opet, liči na usvajanje još jedne Amfilohijeve preporuke – da se u crkvenom i javnom govoru upotrebljavaju stari nazivi "otetih" zemalja, poput "Stara Srbija" za Kosovo i druge teritorije.
Sve ovo, uz naglašavanje ove tri reči – krv, kosti i Kosovo (KKK!) – takođe povezuje diskurs crkvenih i državnih velikodostojnika i doprinosi povratku u pomenuto pretpolitičko društvo. Pritom je utešno samo to što se obraćanja i poruke crkvenih velikodostojnika sve češće mogu uzimati s onom ozbiljnošću s kojom trezveni ljudi primaju politička obećanja, naročito predizborna.
Je li Crkva ucijenjena?
Odatle proizlazi važno pitanje bez obzira na to što u sadašnjem srpskom političkom trenutku analize gube svaki smisao jer ne mogu da ukalkulišu koeficijent samovolje pokretača kosovskog dijaloga.
Ono glasi: koliko će Vučić uvažavati sva druga, pa i crkvena mišljenja? Za sada se čini – malo.
Šala da on može da poželi da postavlja patrijarhe ako sam sebe ne hirotoniše, u vezi sa Crkvom, ima osnove u realnosti. Naime, onim čime je sada, i uvek u saopštenjima, navodno, povlašćena Crkva zapravo lako može da bude ucenjena.
Postoje, na primer, velike mogućnosti države da utiče na nju i da je disciplinuje – ona je jedina domaća "firma" koja je oslobođena plaćanja PDV-a. Takođe, država po uredbama snosi osnovni deo doprinosa za penziono i zdravstveno osiguranje gotovo 2.000 sveštenika. A tek srpska baština na Kosovu ima jako, možda i od mitova jače, imovinsko naličje.
Jake reči iz SPC-a o "nedavanju" Kosova, dakle, u nastavku teških procesa lako mogu da dobiju ulogu one ustavne preambule kojom se "čuva Kosovo". Na to podseća i prošlogodišnja patrijarhova izjava da će ono biti u srcu, a za 500 godina se možda i vrati.
Vlast, pak može da bude zadovoljna čak i time što Crkva u uticanju na iskrene i one "novokomponovane" vernike ipak ne nastoji da od njih napravi bolje, nesebične i dobronamerne ljude nego što bolje "svetosavske" Srbe. I to bez obzira na to što insistira na onim vrednostima koje poslednjih meseci – a naročito pojačano od svoje druge, julske, rijalitišouovske inauguracije – Vučić, verbalno, ali glasno svrstava u mitomaniju koje se treba osloboditi. Jer, u tom razrastajućem procesu SPC kratkoročno pomaže i Vučiću, čak i kad to čini nehotice.
Naime, u ambijentu koji se stvara u naglašenom "svetosavlju" uz "knjaževski feudalizam" kakve god teške odluke budu donošene u vezi s Kosovom, oni koji bezrezervno veruju u vožda reći će, kao što već i govore, "on najbolje zna". Oni, koji odluku baš i ne bi podržali toliko koliko podržavaju njega rezonovaće – "nije mu lako, slažemo se".
Ali, dugoročno, Kosovo će (verovatno) "otići", a Srbiji će zadugo osta(ja)ti je(a)dna "kultura zatucanosti" što se rađala i razgranavala na njegovoj mitološko-identitetskoj odbrani.
