Home

Oglodavanje srpskog nacionalnog opstanka

14 Aug

Oglodavanje srpskog nacionalnog opstanka

Valjda svi znaju onaj vic – neka nam društva za zaštitu životinja oproste – o najefikasnijoj mišolovci. Stavi se na neko postolje žilet „na kant“, s oštricom nagore, s jedne strane komadić slanine, a sa druge komadić sira. Kad miš dođe, neodlučan, čas okreće glavu ka siru, čas ka slanini, a oštrica žileta odradi svoje.

Analogija sa ovim „crnjakom“ može se uspostaviti i sa najnovijim „ispaljivanjem“ ideje-namere sa „vrha Srbije“ da se već ovog novembra donese nekakav dokument koji će biti platforma za „opstanak nacije“. Te da će glavni kreatori tog teksta-spasa biti krugovi oko Aleksandra Vučića i Milorada Dodika.

I odmah da se kaže – „mišolovka“ ove najave nije postavljena za njene inspiratore, već pre svega za oronulu srpsko-srbijansku javnost i prilično dezorijentisane i razvaljene političke protivnike, i Vučićeve i ove ideje.

Ni pojam „ispaljivanje“ ovde nije slučajan, neko ozbiljan ga je već upotrebio u reagovanjima na još jednu blagovest iz srpskog predsedničkog kabineta, koje doista u ove dane balkanskog meteorološkog toplotnog udara dolaze u „kratkim rafalima.“ Iako je municija velikog kalibra.

Odnosno ideje su tako velike i sudbonosne, kakve možda u Srbiji doista i zahteva „stanje nacije“. Ali, čak ako i ne zahteva, svakako priliči samoljubivom i megalomanskom mesijanstvu koje uveliko, bez obzira o kojoj oblasti života govori, mesecima i godinama štedro okolo verbalno rasipa najmoćniji čovek Srbije.

I na kraju ovog uvoda – ni slika o paraleli sir-slanina nije neadekvatna, jer pokazaće se da veeelika tema o „spasu nacije“, nagoveštena samo koji dan posle one još jedne sudbinske o „dijalogu o Kosovu“ nije samo paralela za zbunjivanje nacije.

Ne, ta uporednost, čini se, ima dublji smisao od terena za „posvađanu retoriku“, jer izvan bilo kakve puke glagoljivosti ukazuje na onaj politički i vrednosni smer koji ćemo za ovu priliku nežno i oprezno nazvati – nastavak radikalstva devedesetih drugim političkim sredstvima.

Paravan za komotnu pljačku

Samo nametanje velikih nacionalnih tema i to „u jatima“ u ovom političkom trenutku u Srbiji jeste značajna politička činjenica, iako se može olako svrstavati i u zonu političkog marketinga. Od koga će protokom vremena ostati samo ljušture. Kao što mnogi veruju da će od ambicioznog nacionalnog građevinskog plana „Beograda na vodi“ čije je ostvarenje sa četiri prolongirano na trideset godina ostati samo kakav šoping mol, dva tri-tornja, neki možda nikada i nezavršen.

Dakle, uz poznavanje svih dosadašnjih „inovacija“ i reformi Aleksandra Vučića ostaje veliko pitanje da li mu je i u slučaju s ovom platformom stalo da se o njoj više priča nego da se ona i uradi. I da se potom po njoj radi.

U tom smislu vredi zabeležiti stav sociološkinje i bivše istaknute političarke Vesne Pešić kao predstavnika jednog tipa mišljenja o planu za spas. Ona pita „gde je ta deklaracija da bih je komentarisala, gde se o tome vodi debata“ i zaključuje kako „vođa baci svake nedelje novu kosku da glođemo“.

Od ovog značajniji je njen drugi stav – da se građani tim silnim idejama navlače na njihovo komentarisanje da posluže kao paravan vlasti „kako bi se ova lakše komotila u pljački i uništavanju svih građana“.

Međutim, ni time se ne iscrpljuje značaj, bolje reći pogrešnost ove inicijative, pa i da je samo marketinška.

To se najjasnije može videti iz sledećeg. Iako se ona naslućivala još na „obeležavanju“ dana „Oluje“, onomad u Veterniku kad je predsednik Republike Srpske Dodik rekao da „veruje da će u ovom veku Srbija i Republika Srpska biti zajedno u teritorijalnom smislu“, sama objava da će to biti nekakav tekst/platforma stigla je u nešto nežnijem obliku iz kabineta predsednika Srbije.

Obznanio ju je donedavni ministar pravde Nikola Selaković, sada šef Vučićevog kabineta, a potom,  objašnjavajući je, rekao da ona ima za cilj „očuvanje srpskog jezika i kulture“. Što ovde mnogi žele da objedine nedovoljno im jasnom formulacijom o srpskom identitetu.

Međutim, Dodik je nedvosmislenije nego ex-prezident Toma Nikolić na svečanoj akademiji u Banjaluci početkom godine o („zabranjenom“) Danu RS, kada je formulisao princip „lukavo kao zmija, zmijuljenjem do ujedinjenja“ ukazao  na smer budućeg, nepostojećeg dokumenta.

Koji dan kasnije u Banjaluci Dodik je, pojašnjavajući sebe iz Veternika rekao ne da će se u ovom veku ujediniti Srbija i Srpska, nego da će „promovisati“ svoje ujedinjenje, ni protiv koga usmereno.

Ali, je pritom navodeći niz primera ugrožavanja Srba, odnosno srpske manjine u okruženju, proterivanja i smanjenja njihovog broja u Hrvatskoj, nepriznavanja u Sloveniji  došao do  formulacije da se stanje Srba u Crnoj Gori opisuje kao „identitetski genocid nad srpskom nacionalnom zajednicom“, dok se u Makedoniji „zatvara vladika koji je predstavnik Srpske pravoslavne crkve“.

Više od jezika, manje od rata

Iako liči, ovo izgleda „više od marketinga i jezika i kulture“ i ako se uzme da Dodik kao koautor budućeg „načertanija“ ukazuje na njegov smer, onda se on može formulisati – nismo valjda previše cinični – „više od jezika, manje od rata, a svakako ujedinjenje.“

I zato nam se čini zgodnom ona definicija o „nastavku radikalstva devedesetih drugim političkim sredstvima“. Okolnosti se u međuvremenu jesu promenile. Ali, neprestano, makar flertovanje sa ovim idejama iritira susedstvo i ni malo ne ide u prilog deklarativnim nastojanjima za pomirenjem i skidanjem fitilja sa „bureta baruta“.

Sve to osnažuje najretrogradnije nacionalne koncepte u srpskom nacionalnom korpusu. Gde se nacionalna emancipacija i dalje vidi u objedinjavanju „sveg srpstva“ i koja je zasnovana na tezi o ratnim pobednicima koji vazda gube u miru“. I gde svako objedinjavanje uvek asocira i na - teritorije.

Zloguki marketing i glodanje „velikih ideja“, osim sopstvene upitnosti, pokazao je još jedan potencijani smer „dejstva“. On bi se mogao formulisati pitanjem – zašto je za „supisca“ nesuđene deklaracije odabrana baš Republika Srpska?

I figurativno i stvarno – zašto (samo ili zasad) Milorad Dodik, a ne i imenjak mu Pupovac? Ili još ciničnije – što to nije ponuđeno i crnogorskim Srbima s kojima su se ovih dana intenzivirali kontakti?  I cinično „do daske“, zašto je lider Srba u Makedoniji javnosti postao poznat samo kao saradnik u spornoj (navodnoj?) obaveštajnoj akciji proletos u makedonskom Sobranju?

Neki su u Beogradu RS-ekskluzivu u pisanju novembarske deklaracije protumačili time da je to logična paralela (sir-slanina) jer se još uvek računa sa mogućim uplitanjem statusa Republike Srpske u dijalog – i spoljni i unutrašnji - o Kosovu. (Setimo se i neostvarene trampe – prihvatanje plana Z4 za Hrvatsku u zamenu za meko sletanje na Kosovu.)

Beogradski list Danas aludirao je, recimo, na ovu „paralelnu vezu“ konciznom i „anticipativnom“ temom s pitanjem „Koliko je opasna, a koliko realna ideja o uključivanju statusa RS u rešavanju kosovskog problema i unutrašnji dijalog o Kosovu“.

Ne treba ovde ni citirati kakve su odgovore novinari dobili. Dovoljno je bilo što su pitali verskog vođu u ostavci Muamera Zukorlića, sada predsednika Bošnjačke demokratske zajednice i poslanika na SNS-listi u Skupštini. A on u tom kontekstu „špicovao“:  „Pitanje RS otvara i pitanje Sandžaka.“

Propasti nećemo – jest ćemo korijenje

Onaj fitilj, na Balkanu, dakle - i to znaju i oni koji taj nauk ne prihvataju – dugačak je, zamršen i ima mnogo krajeva i na neslućenim mestima..!

Toliko o „višim“ i nemarketinškim ciljevima najavljene platforme, pa makar ona bila samo „pecanje“ političkih protivnika da stalno „trče pred rudu“ na svaku Vučićevu ideju, samo da bi im se on potom narugao kad o nje odustane, promeni je ili zaboravi.

Bilo kako bilo, provociranje priče o „opstanku nacije“ podseća i na žalosnu činjenicu da Srbija odista u poslednjih dve stotine godina nije smogla snage da ima bilo kakav smisleni i sveobuhvatni nacionalni program.

Oni, pak, što su se sporadično, u krizama, pojavljivali – od Garašaninovog devetnaestovekovnog „Načertanija“  do (famoznog i označenog nedovršenim) Memoranduma SANU iz prošlovekovnih osamedesetih-devedesetih, po pravilu donosili više štete nego koristi. Uz sve su i njihove „nedovršene“ teze „dovršavane“ u (nedovršenim?) ratovima.

Još se ovde veliča navodno mudra misao iz Prvog svetskog rata „Spasa nam nema, propasti nećemo!“  koju je još „navodnije“ Nikola Pašić izgovorio pred vojnim srazom (i blagovremenim i pre vojske preko Albanije, odlaskom na Krf).

A pritom se ne vidi da ona ima smisao slavljenja trpeljivog podnošenja svake nedaće i svakog status kvoa što se u sankcijama devedesetih pretvorilo u nebulozne „paralelne“ parole. S jedne strane miloševićevsko-espeesovsku „Srbija se saginjati neće!“ i s druge poruke jednog njegovog premijera da „ćemo cediti suvu drenovinu“ ili one njemu odanog člana krnjeg Predsedništva SFRJ da ako treba, a tad je zatrebalo - „ješćemo korijenje!“ Takvi su to programi za spas! Bukvalno glodanje kostiju, a ne floskula o spasu!

Kao da se nije shvatilo da su modernizacija, hvatanje koraka sa svetom,  reforme, podizanje ekonomije i standarda stanovništva putevi  da se dođe do takvih „programa“.

Ne, Srbija u prošlom polumandatu Vlade i ovom novozapočetom ima „ministarstvo za natalitet“ i sličnoimenovanu državnu komisiju, ali ne pokazuje jasne znake da je taj „resor“ neraskidivo vezan sa privredom i obrazovanjem itd...

Majstorstvo ponavljanja grešaka

Zašto je tako?

U aktuelnim razgovorima (i) o ovoj temi moglo se čuti i ovakvo pitanje/predlog: „Šta će im novi program za opstanak, pa imaju ono Đinđićevo predavanje studentima u Banjaluci, februara 2003?“ (Dvadeset i dva dana pred atentat?)

E, to predavanje odgovara na gornje pitanje  - zato što Srbija nikad nije imala unapred isplanirane programe zasnovane na etici odgovornosti za posledice i rezultate svojih politika. Nego je loše poteze, politike i greške uvek pravdala svojim dobrim namerama i krivicom  drugih te teškim okolnostima.

A onda lažno osokoljena neupitnošću svojih pogrešnih poteza, majstorski srljala u nove iste takve.

Nije zgoreg, naprotiv, za kraj podsetiti se delića tog Đinđićevog predavanja:

„I ako pogledate našu politiku u poslednjih sto-dvesta godina, vi ćete videti da u njoj ima više propovedi nego političkih programa. To se prikazuje kao politički program. Ali, kada to pročitate i vidite da se tu nude u priličnoj meri neproverljive stvari, razne priče iz prošlosti, razni simboli - sve ono što nije loše kao deo neke opšte političke kulture, ali je vrlo loše ako treba da bude deo jedne operativne politike u kojoj vam treba jasan plan, strategija, proverljiv plan koji može da se analizira - onda to nije dobro.

Vi treba da napravite jednu ekipu i kažete: molim te napravi nekoliko scenarija na osnovu onoga šta može sve da se desi, ako mi hoćemo da to uradimo. Vi imate vrlo malo naših političkih programa, srpskih, koji počivaju na tom modernom konceptu politike, ali imate mnogo, mnogo onih koji počivaju na kombinaciji poezije i verskih propovedi i zbog toga mi nismo baš bili preterano uspešni, jer jedno je držati zapaljive govore i obraćati se emocijama, a drugo je planirati jednu ozbiljnu državnu politiku.“

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

0 Comments

Facebook komentari

Povezane vijesti

Back to top