27 Apr

Sejhul islam Muhammed Zahid el Kevseri i njegova polemika sa jednim od predstavnika selefističko-modernističkog pravca

U našoj islamskoj znanstvenoj javnosti se malo ili nikako zna, ili bolje reči slabo je afirmisan Muhamed Zahid el Kevseri, vekil islamskog mešihata posljednjih dana Osmanlijskog hilafeta. Funkcija velikana islamskog mešihata u ono vrijeme bila je ravna funkciji šejhul-islama, jer funkcija šejhul-islama imala je više političke zadatke. Muhamed Zahid el Kevseri bježi ispred Ataturkova režima i sklanja se u Egipat a život provodi između Sirije i Egipta. ( Pogledaj opšrinije njegovu biografiju u djelu Hajatul Kevseri od Ahmeda Khajrija, te esej povodom njegovog preseljenja na ahiret napisan rukom velikog egipatskog alima Muhameda Ebu Zehre, štampanog u cijelini sa sakupljenim Kevserijevim radovima iz islamskog vjerovanja i fikha ).

Njegov rad i djelovanje u arapskom svijetu biva fokusiran na kritiku modernog Azhara, odbranu osmanlijskog naslijeđa, odbranu hanefijskog mezheba pred najezdom kvazi selefijskih učenjaka koji su tvrdili da se hanefijska pravna škola slabo ili nikako zasniva na Poslanikovim s.a.v.a. hadisima, a ako se i argumentuje hadisima onda su to po njima drugostepeni ili trećerazredni hadisi, te njegovim polemikama sa selefističkim pokretima izmiješanim sa retorikom islamskog modernizma, nemezhebizma i pretjerane kritike svega tradicionalnog. On međutim i pored kritike azharskog modernizma, ne negira ulogu i veliki doprinos islamu i istoku Muhameda Abduhua i njegove škole, iako sa istima vodi polemiku, on je prema njima pomirljiv i diskusiju svodi na naučnu razinu za razliku od selefijske opcije koju vidi kao jedan od rezultata slabosti islama i nestanka hilafeta.

On ne negira veliki doprinos Abduhuove škole na islamskom istoku i Azharu, dok je s druge strane skoro pa bespoštedan prema afirmisanju selefizma i potiranju pravnih škola prije svega hanefijske, jer i je i sam tradicionalist i vrsni poznavalac hadisa,  te u mnogim knjigama podvlači vezu između otuđivanja muslimanskih masa od vjere i raskola s jedne strane i porasta selefizma s druge.

On kada polemiše sa njima u svome pisanju, potvrđuje da je kud i kamo bolji poznavalac hadisa, tradicije, istorije islama, kretanja selefizma, njegova razvoja i njegovih mecena i njihovih  antropomorfističkih ideja, danas i u prošlosti, nego što su oni sami. Duboka naučna pozadina i raspolaganje velikim brojem rukopisa za vrijeme Osmanlijske države učinilo je ovog autoriteta mnogo jačim od mnogih njegovih neistomišljenika koji su tek sakupljači ponekih rukopisa koji se pojavljuju. On ih pretiče, štampa njihove knjige i ostavlja na njih komentare koji iz temelja dokazuju neosnovanost tvrdnji njihovih autora iz prošlosti. Time narednim generacijama ostavlja pisani trag koji djeluje poput antivirusa za one koji sa tim knjigama dođu u dodir. Jednostavno el Kevseri je ideja vodilja svim tradicionalistima i onima koji se ne slažu sa selefijskim stavovima, čak, ako se pregledaju internet portali i među ši’itskim vjernicima, u nedostatku ispravne argumentacije, oni posežu za Vekilom islamskog mešihata osmanlijskog hilafeta.

Ovdje prenosim isječke iz knjige Safa’atul burhan ala safahatil udvan, koje sam odabrao iz njegove polemike sa Muhibbudinom el Hatibom, modernistom, selefijom, publicistom i novinarom, autorom knjige koja je kod nas prevedena, a još se može naći na prodajnim štandovima islamske literature pod naslovom: „Učenje šiija imamija“. Muhibuddin el Khatib je kritikovao Kevserija i tradicionaliste u jednom časopisu ( prije nekih pedesetak i nešto godina ), na što Kevseri odgovara u ovoj knjižici koja je doživjela više izdanja, a jedno od njih je priredio i Jordanski učenjak Sejjid Hasan es-Sekkaf, autor knjige Vehabizam-Selefizam, koja je prevedena kod nas prije par godina. Slijedi kratki prikaz djela sa najinteresantnijim dijelovima:

„Hvala i zahvala pripada Allahu dž.š., neka je trajan blagoslov na našeg  velikana Muhameda, njegovu porodicu i ashabe, a zatim: Došli su kod mene neki cijenjeni prijatelji sa odlomkom iz časopisa Ez Zehra’ sa esejom prepunim neprijateljstva, optužbi i izmišljotina. Iz pera koje je izgubilo osjećaj za ispravnim i živcima koji djeluju rastrojeno, od čovjeka koji diže glas i stvara buku o pitanjima koja uopće ne razumije.

Osjetio sam samilost za nevoljnika za kojeg nisam znao da je ovoliko obolio. A kad ono on ogoljen od svakog argumenta, iz retka u red bunca, a ponos ga zbog grijeha hvata. Stoga sam shvatio da istog nije dopušteno ostaviti u njegovu neznanju bez da uči i da mu se ostave nokti onako neobrezanim…

Znaš li ti da je opovrgavanje onih koji nisu u pravu od farzi kifajeta? ( Obraća se autoru s kojim vodi polemiku ). Kao što je također obaveza pojasniti stupanj učenosti nekih ljudi kako ne  bi došao u zabludu onaj ko ne poznaje njihova stanja pa ih stavio na mjesto koje im nije mjesto, a ovako postupanje je bila i ostala ustaljena praksa islamskih učenjaka.

Rekao je Zehebi ( Istoričar, učenjak hadisa i Ibn Tejmijin učenik 673 h.g./1274- 748h.g./1348) u svome djelu Mizanul I’tidalu prije govora o biografijama prenosilaca hadisa: „U naše vrijeme nema smisla se oslanjati na prenosioce, čak šta više ni na muhaddise i one koji senede posjeduju… a da se otvorim govoriti o ovome samo bi njih malo od učenjaka hadisa ispunilo kriterij, jer većina ne znaju ono što prenose niti poznaju ovu disciplinu! Nego su u mladim danima slušali predaje kojima se hvale zbog lanaca prenosilaca pod stare dane…“.

Dok u knjizi Zugu-l-ilmi, Ez-Zehebi također veli: „Kada su u pitanju muhadisi, većina njih nema dublje vjersko shvatanje, niti oni žele da spoznaju hadise i po njima rade, njihova stvarna slika na terenu je takva da oni žele da čuju što veći broj hadisa pred šejhovima neznalicama i da iza njih ostane što veći broj hadiskih poglavlja i rivajeta… Kakve koristi ima od mnoštva hadisa koji se prenose od šejhova neznalica koji zijevaju dok pričaju, a djeca se s njima poigravaju i vidiš ih osijedjele glave da pričaju i istovremeno  šale zbijaju, i tako mnogi na sijelu zijevaju i oholo postupaju, a u isto vrijeme dotični neispravno čita, te sve što mu dobro od ruke ide jeste nagomilavanje predaja i kritika prenosilaca, dok za vrijeme takvih predavanja slušaoci Boga zazivaju da prestane, ( pa zar ne vidite da ) postadosmo predmet ismijavanja pred razumom obdarenim“.

Ibn el Dževzi ( 510 h.g./1116 – 12. ramazana 527 h.g., hafiz u hadiskoj disciplini,  hanbelijski fakih, muhadis i mutekelim) veli: „Znaj da većina muhadisa tumači hadise po vanjštini u skladu sa osjetilinim/materijalnim tumačenjima kada su u pitanju Božji atributi.  Tako su postali antropomorfistima jer se nisu miješali sa učenjacima fikha da bi shvatili da se manje jasni tekstovi tumače u duhu preciznih. U ovo naše vrijeme vidjeli smo dosta njih koji su skupili veliki broj knjiga i čuli veliki broj hadisa sa lancima prenosilaca, ali ne shvataju njihovu poruku. Ima ih koji ne znaju Kur’an napamet, pa ni šartove namaza, a umislili se da ispunjavaju farzi kifaje na uštrb obligatih dužnosti i tako se bave onim što nije bitno na račun onoga što je bitno“.

Hatib el Bagdadi ( Arapski istoričar i učenjak iz više oblasti 392 h.g/1002- 463 h.g/1071 ) kaže: 

و أكثر كتبة الحديث في هذا الزمان بعيد من حفظه ، خال من معرفة فقهه ، لا يفرقون بين المعلل و صحيح و لا يميزون بين معدل من الرواة و المجروح …

„Većina učenjaka koji bilježe hadise u ovo vrijeme nema dobro pamćenje, a još slabije razumijevanje, ne prave razliku između hadisa kojima se može prigovoriti i onih koji su vjerodostojni, niti između ispravnih prenosioca i onih koji to nisu…“

Opisujući stanje selefijske frakcije, frakcije hadisa, Imam el Kevseri u nastavku kaže:

و من معتقد هذه النحلة الباهتة الحكم بالخاطر ، و الجهر بالتشبيه و المكان و تكفير مخالفيهم و التحزب لآل الحرب

„Od vjerovanja ove neispravne skupine jeste i prosuđivanje ljudi napamet, jasne tvrdnje o Božjoj materijalizaciji, pripisivanja mjesta Allahu, anatemisanje neistomišljenika i pristajanje uz pleme Alul Harb ( Alul Harb su Emevije i njihove dinastije, a misli se na selefijsko pravdanje Emevija, Sufjana ibn el Harba i njegovog potomstva, Muavije, Jezida i drugih protivnika ehlul bejta, uz mlake ili nikakve emocije za prvim naraštajima Poslanikova potomstava, te negiranje kako je istorija zatrla njihova tumačenja vjerskih izvora o.p. ).

Imam Muhamed Zahid el Kevseri nastavlja pa kaže:

و من جعل نفسه تحت رحمة الطابعيين و اقتصر على ما أخرجوه للناس من مؤلفات المؤلفين فهو باخس الحظ في التبصر بالمعارف أئمة الدين ، ولو كان للعالم الإسلامي  بعد حدوث الطباعة لجان علمية كبرى من الأخصائيين في العلوم كما يجب يجرون على انتقاء أنفع ما ألف في العلوم في مختلف القرون عن فحص تام و تدقيق شامل فيطبع ذلك تحت إشراف تلك اللجان كان من الإمكان الإكتفاء بالكتب المطبوعة و لكن الطباعة تمشي على فوضى شاملة و أخذت الرويبضة تتكلم في شأن الملة لا إشراف على عقائد المسلمين و لا على أخلاقهم و عوائدهم و لا قائم بتمييز النافع من الضار و أولوا الشأن ينصرفون إلى مصالحهم الخاصة قائلين ( ما لي أنا ) و دعاة الأهواء أحرار في نشر دعايتهم بنظام مدبر لا واقف دونهم و لا راد عليهم

„A ko sebi dopusti da spadne na milost i samilost izdavača i svede svoje znanje o vjeri na ono što su oni štampali od rukopisa i tradicionalne ostavštine, takav je slabog udjela u znanja predvodnika ove vjere. A da islamski svijet nakon pojave štamparija ima velike i jedinstvene komisije od specijaliziranih ljudi u islamskim oblastima onakve kakvim trebaju da budu, i da ovi kontinuirano rade na izboru najkvalitetnije literature u različitim stoljećima, tako što će detaljno analizirati i sveobuhvatno istražiti, te se poslije toga ista štampati pod nadzorom ovih komisija, onda bi bilo dovoljno za islamsku misao ono što je štampano i što je ugledalo svijetlo dana, ali štampanje se odvija u duhu totalnog nereda, te male i sitne duše govore o gorućim pitanjima islamskog ummeta. Stoga  nema nikog ko bi se brinuo o vjeri muslimana i njihovom moralu i običajima, niti nekog ko bi razdvojio korisno od štetnog. Odgovorni i obrazovani vele: „Nije moja stvar“, dok sljedbenici  zastranjenog puta djeluju u svojoj propagandi ustrojeno i niko im ne stoji na putu niti ih opovrgava“.

Imam el Kevseri nastavlja i opisuje stanje znanstveno stanje Ibn Tejmije, utemeljitelja  selefizma pa kaže:

و في أوائل عمره كانت عنايته بالستة و مسند أحمد كبيرا حتى كان بحيث يحق أن يعد مستحضرا لمتون أحاديثها ثم تشاغل بعلوم أخرى و مذاهب شتى بالمطالعة من غير تدرس عن أهلها فحمل ألفاظ العلوم على غير معانيها و ارتسم في ذهنه صور معكوسة من معارف تلك الفنون لاستبقى حفظه السابق و لا أجدى شغله اللاحق ! حتى أصبح مثالا للفوضى العلمية و الخلل في التعقل ! هكذا أحكيه لك متجردا من جميع العواطف و مضى علي زمن كدت أنخدع ببعض كتبه ، و ما ألفه في آخر عمره متوغل في الفساد أكثر مما كتبه في أوائل عمره و يتأسف الإنسان على هذه المواهب الضائعة ! و غالب كتبه ضار لمن يطالع الكتب كمطالعة الجرائد ، و لمن لم يدرس العلوم كما يدرسها أهل العلم !

„U svojim prvim godinama mladosti bio je jako posvećen izučavanju šest hadiskih zbirki i Musneda Ahmeda ibn Hanbela, do mjere da se moglo kazati da je sve zbirke znao napamet. Zatim se počeo baviti drugim disciplinama i raznim pravcima bez da je pred kompetentnim ta znanja učio, tako je terminologiju određenih disciplina shvatio onakvom kakva ona nije a u njegovu razumu formirale su se obrnute percepcije o pojedinosti tih disciplina. Tako nije uspio sačuvati staro pamćenje niti je usavršio zanimanja koja su uslijedila. Sve dok nije postao primjer znanstvene nesređenosti i nedostatka racionalizma. Ovo ti pričam bez imalo emocija, jer bilo je dana da sam i sam podlegao utjecaju nekih njegovih knjiga. Ono što će napisati u kasnim godinama zadrlo je u nered više od onoga što je napisao u mladosti, tako da insan može samo da žali nad ovom izgubljenom nadarenošću. Većina njegovih knjiga je štetna za one koji čitaju knjige kao što se čitaju novine i one koji nisu stjecali znanja o islamu na način kako ih stječu obrazovani ljudi u vjeri“.

Allah se smilovao imamu Raziju koji je svojim znanjem zbrisao sa scene antropomorfiste istočnih zemalja a zatim se svojim knjigama zaputio prema Sredozemnom moru te svojim brilijantnim znanjem skončao sa onim što je ostalo i u bijegu bilo. A on je tako suptilan bio u svojim pogledima do mjere da bi njegov neistomišljenik bio primoran da jasno obznani ono što krije u svojim prsima i time sačuva svoga zla muslimanske mase. Stoga ćeš naći malo koga među islamskim predvodnicima i mutekellimima ehli sunneta poslije Imama Eš’arija  da je mrži haševijama ( antrpomorfistima ) od Razija, do mjere da je vaš Harranija ( Ibn Tejmije ) kazao o Razijevoj knjizi Mahsal:

 محصل في اصول الدين حاصله  من بعد تحصيله جهل بلا دين

أصل الضلالة و الشك المريب فما فيه فأكثره وحي الشياطين

Knjiga Mahsal u temeljima vjere, suština joj nakon vjere dobitak bez vjere

Temelj zablude i sumnje kolebljive, sve što je u njoj većinom je šejtanska objava

Zar ne vidite ( obraćanje je selefijama ) da ovaj vaš autoritet drži vjerovanje ehli suneta „neznanjem bez vjere i šejtanskom objavom“. Pa zar onda pretjerujem ako kažem u stihovima za njega i vašu ulemu suprotstavljajući se:

محصل في أصول الدين حصله من اهتدى فغدا محصن الدين

أس الهداية و الحق الصراح فمن يرتاب فيه قفا إثر الشياطين

„Mahsal u temeljima vjere suština mu je, ko se za njim povede osvane ispravne vjere.

Temelj upute i istine jasne, ko u njega sumnja za šejtanima kaska“.

Ali i pored svega ne negiram da je Ibn Kajjimov I’lamul muveqi’in koristan za one koji se bave fikhom ( islamskim pravom ) …

من أنتم ؟ و من سلفكم ؟ إن كنت تريد دعاة السوء السلفية الزائفة فانت تعلم و كل الناس يعلم إن كتب سلفكم في مراحل الدعاية في بلاد السنة إنما كانت أول محطة تحط فيها قبل السنوات قلائل من المطبعة الفرجية للشيخ فرج الله الكردي ذاك السلفي المشهور فهو يقوم بطبعها و إذاعتها و يأبى بقية الطابعين بمصر و غير مصر أن يقوموا بمثل هذا العمل ، و ما كان دعاتكم يجترؤن ان يقوموا بدعايتهم إلا تحت مستعار الكنى و مختلق الألقاب أهذه سلفيتكم المحتجبة ثلاثة عشر قرنا ؟ و لماذا كانت تتوارى بالحجاب يوم كان للإسلام قوة و شوكة و حول و طول ؟! و ثم اخذت القوافل السلف تتوغل في القاهرة و غير القاهرة و شرعوا يحطون رحالهم حيث شاءوا و يستأنفوا العمل متزودين بكعكات فاسدة ما نزيدهم إلا علة إلى عللهم حتى استقر قرارهم الحالي في الطبع و الإنشاء على ما شاء فاصبحت السنة بدعة و البدعة سنة و الله من ورائهم محيط !

S druge strane ko ste vi? Ko je taj vaš selef/ prvi naraštaji? Ako mislite na misionare zla i lažnog selefizma, pa tebi je poznato kao i svim ljudima, da knjige vašeg selefa u prvim svojim danima propagande u sunitskim zemljama nisu se pojavile do zadnjih godina preko štamparije El Feredžijje vlasnika šejha Feredžullaha Kurdija, tog poznatog selefije, on je taj koji ih je štampao i propagirao, dok su ostale štamparije u Egiptu i drugim zemljama odbijali da štampaju bilo šta od toga. Dok vaši misionari nisu imali hrabrosti da se pojavljuju osim pod pseudonima i izmišljenim nadimcima. Da li je to taj selef koji je bio zastrt 13. stoljeća? Zašto se krio u danima kada je islam bio snažan i imao prodor i utjecaj u svijetu?! A zatim su se odjednom pojavile povorke selefija u Kairu i drugim mjestima i gdje im se prohtjelo seleći se sa prtljagom gdje im se prohtjelo, poduprti,  počinjući rad svaki put iznova sa sumnjivom materijalnom podrškom koja im je samo bolest na bolest povećavala dok od njih nije nastalo ovo što jeste Božjim voljom. Tako sunnet postade novotarija, a novotarija postade sunnet, a Allah o svim njihovim postupcima dobro znade.

Vekil islamskog mešihata Osmanlijskog hilafeta: Muhamed Zahid el Kevseri, rahmetullahi te'ala 'alejhi rahmeten vasiaten

 

Izvor: hanefijskimezheb

0 Comments

Facebook komentari

Povezane vijesti

Back to top