29 Aug

Osam stotina godina srpske krune: Zaboravljeno porijeklo

U godini koja traje navršava se i osam vekova od srpske krune, od 1217. godine, kada je Srbija postala kraljevina. Ali, stolećima već, neka to bude obznanjeno na početku, nešto vremešniji i naročito ovovremenski nacionalistički istoričari, među kojima prednjače rusofili, zatomljavali su sećanje na rimsko poreklo srpske krune i na činjenicu da je - kako beleže hagiografi (pisci životopisa svetaca) - pre 800 godina papa Honorius III u Crkvi sv. Apostola Petra i Pavla u Rasu, preko svojih opunomoćenih izaslanika (legata), krunisao velikog župana Stefana Prvovenčanog.

Najraniji praiskonski zapisi i znakovi (primordiji) srpske državnosti i crkvene autokefalnosti (beleži profesor Nenad Prokić u mariborskoj Večeri sredinom jula), kao i reinterpretacija, obavijeni se velom tajni. Svetačke biografije (žitije) nestale su u tipskom maniru, ujmljene ikakve faktografije, pisanih zapisa. Ostali su u tragovima jedino u umetnosti, na očuvanim freskama. Protokolarnih dokumenata veoma je malo, ali zato vrvi od hagiografskih tumačenja. Njih je tušte, napretek i počem su govorljivija (i neuverljivija) u svom ćutanju, kako navodi Prokić.

Katolička Zeta i pravoslavna Raška

Početkom 12. veka na Balkanu su dve srpske oblasti - Raška i Zeta, obe sa dovoljno različitosti da bi bile u stalnom neprijateljstvu. Razlog - prevlast, ali nije samo to, bilo je i bočnih pobuda. Pored toga, Raška i Zeta trpele su različite uticaje, ono što danas zovemo zavisnošću. Zeta se nalazila na primorju, sa dominantnim uticajem romanske kulture, a osim srpskog življa, imala je dosta romanskog i arbanaskog stanovništva (doktor Željko Fajfrić - Sveta loza Nemanjića, Šid, 1998), koje je imalo i znatan politički uticaj.

Zeta se jedno vreme zvala Dioklitija, ili Duklja. To je bio naziv za srednjovekovnu oblast koja se prostirala od Boke Kotorske do reke Bojane, a ime verovatno potiče (Fajfrić) od rimskog grada Dolcea, ili od ilirskog plemena Dolceatina. Naziv Duklja datira iz 10. stoleća. Vek kasnije oblast se zvala Zeta, a naziv Duklja se upotrebljavao samo u vladarskim titulama. Oko 1077. godine Zeta je u rangu kraljevine, pošto je rimski papa Gregorius VII (Grgur) za srpskog kralja krunisao zetskog kneza Mihaila. On je radio na tome da Zeta dobije samostalnu arhiepiskopiju, što je (8. januara 1089. godine) i ozvaničeno, kada je u Baru osnovana Zetska arhiepiskopija.

Raška je bila u unutrašnjosti Balkana, opkoljena planinama i tada neprohodnim šumama, koje su dugo predstavljale branu stranim osvajačima. U raškoj oblasti živelo je pretežno srpsko stanovništvo, a uspela je dugo da sačuva mnogo patrijarhalnog i konzervativnog, jezik i običaje, u čemu je isključivi uticaj imala Crkva. Nakon smrti Bodina, Vizantija je na sve načine pokušavala da oslabi novu državu. Borba je okončana između 1081. i 1101. godine raspadom Zete i u korist Raške pod Stefanom Nemanjom, koji je tada ujedinio Zetu, Hum i deo jadranske obale.

Odricanje od prijestola

Nemanja je radio na sređivanju unutrašnjih prilika u Raškoj (Srbiji) i, zajedno sa Crkvom, jačao feudalne odnose u zemlji. U to vreme bio je nemilosrdan prema bogumilskom pokretu, koji je u Raškoj poprimio široke razmere. Proteruje sve bogumile i učvršćuje savezništvo Raške sa Mađarima. Porad konačnog "sređivanja" odnosa između Raške i Vizantije, Nemanja se (1196) odriče prestola u korist srednjeg sina Stefana.

U prvoj polovini 12. veka Nemanja se vratio u Rašku i ponovo krstio u Hramu sv. Petra i Pavla, na ušću Deževe u Rašku, na ulazu u današnji Novi Pazar. Njegovo pokrštavanje ne treba da iznenadi (Fajfrić), jer je on došao iz Zete, koja je bila katolička zemlja, "i to što je tamo kršten po katoličkim običajima jeste sasvim normalno, kao što je i pokrštavanje takođe sasvim u skladu sa običajima koji su tada vladali u Raškoj, koja je u odnosu na Zetu bila mnogo konzervativnija i u kojoj katolika skoro da nije bilo".

Fajfrić navodi da se samo može zamisliti kakva je to bila "predstava za neuke gledaoce - najmlađi sin bivšeg velikog župana vraća se iz katoličke Zete i ponovo prihvata pravoslavlje".  Tokom 1194. godine vizantijski car Isak Anđel započeo je novi rat protiv Bugara, u kojem, osim nekoliko poraza, ništa nije postigao.

To je bio dovoljan razlog da njegov brat Aleksije, tast Stefana Prvovenčanog, sruši brata sa prestola i postane car pod imenom Aleksije III. Istovremeno, Nemanja, star i umoran, mesto raškog župana prepušta sinu Stefanu, delom i pod uticajem Alekseja III, ali i zbog najmlađeg Nemanjinog sina Rastka (kasnije Sveti Sava), koji se već nalazio na Svetoj Gori i zvao oca da mu se pridruži.

Treći sin Nemanjin, Vukan (gospodar Zete), naveliko se dopisuje sa papom, koji se Svetoj stolici žalio na Kulin-bana da ovaj širi jeres (bogumilstvo) i da je sam ban sa svojom ženom jeretik. U to vreme kod Kulin-bana bila je i udovica Nemanjinog brata Miroslava, Kulinova rođena sestra, takođe bogumilka.

Stefan se okreće zapadu

Oslanjanje na "čisto" pravoslavne zemlje više nije bilo moguće, jer Vizantija jedva da je postojala mnogo pre potpunog kraha 1453. godine. Stefan uviđa da njegovoj zemlji opasnost preti od katoličkih zemalja i moguće je da je njegov prvi korak ka približavanju zapadu Stefanova ženidba sa Anom, unukom venecijanskog dužda Enrika Dandola, kćerkom Rinijera Dandole, a glavni provodadžija bio je dubrovački knez Đovani Dandolo.

Nekoliko godina nakon Stefanovog dolaska na velikožupanski presto došlo je do Četvrtog krstaškog rata, kada je srušeno Vizantijsko carstvo i stvoreno Latinsko carstvo. Padom Vizantije, Stefan se našao u nezavidnom položaju: Srbiju su napali Latinsko carstvo, Ugarska i Bugarska, ali se Stefan obezbeđuje vezama sa Mletačkom Republikom, koja je bila veoma jaka i imala dobre odnose sa Latinskim carstvom. "Proterao je prvu ženu Vizantinku i oženio se Mlečankom, duždovom unukom, i uspostavio savezništvo sa Mlecima; obratio se papi i zatražio krunu, obećao mu da će širiti katoličnstvo u Srbiji i  priznati njegovu vrhovnu vlast" (Mala enciklopedija, Prosveta, 1978).

Time je papa, beleži isti izvor, doveden u nezgodan položaj prema ugarskom kralju, ali kad je uvideo da Srbiju neće moći da pokore ni Latinsko carstvo, ni Ugarska, poslao je Stefanu krunu i legata da ga kruniše 1217. godine; kao prvi krunisani vladar prozvan je Prvovenčani, jer kruna znači venčanje sa Rimom... Papa je još 1202. godine bio voljan da Srbiji da krunu, ali je čekao rasplet sukoba (braće) Srefana i Vukana.

Gde god je moguće, zatomljuje se da je Nemanja primio katoličko krštenje i da je održavao stalne kontakte sa papom. U Žitiju sv. Simeona Nemanje piše da je Nemanja primio dva krštenja, dva blagoslova pri primanju anđeoskog obraza i da je njegovo telo dva puta sahranjeno. Sve je u skladu sa kanonima, ne negira se blagoslov, milost božja (blagodat) od Rima.

Ali se preskače da je vizantijski vitez Manojlo Komnin u jednom sukobu Nemanju porazio i sa užetom oko vrata odveo u Carigrad; da je, zarad krune, Stefan (kasnije Prvovenčani) vizantijsku princezu sa dvora oterao samo u košulji... Kao i to da Srbi skrivaju da je knez Miloš Obrenović (kojeg još zovu i Miloš Veliki) odrubljenu glavu svog kuma Đorđa Petrovića (Karađorđa, vođe Prvog srpskog ustanka) u konjskoj zobnici poslao sultanu.

Žaba i škorpija

Stefan nije izvršio obećanja papi, nego je pozvao Savu da mu pomogne u državnim poslovima i jačanju pravoslavne crkve. Sava koristi slabost patrijarha u Nikeji i 1219. godine dobija samostalnu episkopiju sa sedištem u Žiči, a Crkva od kralja dobija velike zemljišne posede.

Nema pisanih tragova da je Prvovenčani ponovo postao pravoslavac. Savez je postojao na prećutnom nivou, navodi Prokić, a vernost i podaništvo papi bili su stabilni. Iako se tvrdi da je nejasno ko je krunisao prvog srpskog kralja, to svakako nije bio (kako Srbi vole da čuju) njegov brat Rastko (Sveti Sava), koji tada čak nije bio ni episkop.

Moguće da, zbog tih ekvilibristika koje i danas traju, pokušavajući da kao igrač na žici Srbija drži ravnotežu između Istoka i Zapada, papa još uvek ne može da sleti na beogradski aerodrom. I pored toga što i pravoslavni kanon ne spori da je stolica Svetog Petra samo jedna.

Pogađate - Ruska pravoslavna crkva, militantna kao i Srpska pravoslavna crkva, to ne dozvoljava već vekovima. A srpsko "držanje" do reči me podseća na dijalog neuropsihijatra i pijanca koji bi tobož da se odvikne. Dok leži na kauču, lekar mu predlaže da čuje priču o žabi i škorpiji. Pristane. Škorpija moli žabu da je kao neplivača prenese na drugu obalu reke, ali žaba je sumnjičava, plaši se da je ne ubode. Škorpija je uverava da tu nema mesta logici i da bi u tom slučaju obe potonule. Pristane žaba, ali kad su bile blizu druge obale, škorpija je ubode. "Gde je tu logika?", upita žaba dok se opraštala sa životom. "Nema je, ali to je moja priroda", reče škorpija.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Piše: Dragan Banjac

Izvor: Al Jazeera

0 Comments

Facebook komentari

Povezane vijesti

Back to top