Najveća misterija modernog fudbala je zašto Argentina ne može da iskoristi najboljeg igrača na svijetu i zašto Mesi dva i po puta lošije igra za reprezentaciju nego za svoj klub. I zato iduće svjetsko prvenstvo u Brazilu ne odlučuje samo o tome ko će biti svjetski prvak, već od njega zavisi i dalje tumačenje fudbalske istorije.
Piše: Veljko Miladinović
Mesi nikada neće biti Maradona. Iako je tri puta zaredom proglašen za najboljeg igrača na svetu i osvojio tri Lige šampiona, iako je „El Pibe" bio bog „samo" u Napoliju, a mali Mesi je postao bog u Barseloni - što je u fudbalskoj mitologoji ipak sazvežđe više. Ne pomaže mu čak ni to što je za razliku od Maradone fudbaler i na terenu i van njega, i to verovatno za nijansu kompletniji od starijeg zemljaka. Ne vredi mu ni što je najobožavanija faca na bilo kom kutku planete gde se pojavi. Ništa mu to ne vredi kada nije postao bog u svojoj zemlji.
Prošlog jula, nedelju dana nakon što je Mesi sa Barsom osvojio Ligu šampiona i Primeru, Argentina je igrala sa Kolumbijom u Santa Feu, argentinskoj pokrajini iz koje potiče Mesi. Na utakmici nije bilo golova, a navijači su se ostrvili na Mesija i pevali mu „Maradona, Maradona". Pesmu su dopunjavali stihovima „plaćenik i Katalonac". U svlačionici, posle utakmice, defanzivac Nikolas Burdiso mu je odbrusio: „Saberi se malo, derište."
Zabludeli sin Argentine Lionel Mesi najveći je fenomen svetskog fudbala, ne samo zato što je u dve noge skupio sve kvalitete najvećih zvezda iz istorije već i zato što je najomiljeniji fudbaler današnjice u svojoj zemlji - najomraženiji.
A imao je sve predispozicije da postane heroj nacije. Ponikao je u siromašnoj porodici. Otac mu je bio radnik u čeličani, a majka povremeno radila kao čistačica u gradu Rosariju, gde je Lionel rođen. Odmalena je bio delimično hendikepiran zbog nedostatka hormona rasta, zbog čega je morao da ode u inostranstvo i tamo je postao fudbalski kralj.
Ali, baš zbog toga što je u inostranstvu to postigao, nikada nije potpuno prihvaćen u svojoj otadžbini. U Buenos Ajresu, primetili su neki inostrani novinari, nema nijednog fan-kluba posvećenog Mesiju.
Nekoliko dana nakon što je dobio treće uzastopno priznanje najboljeg igrača sveta u izboru FIFA, Kristijan Groso, kolumnista argentinskog lista „Nasion", napisao je da „mu ceo svet kliče, a da ovde (u Argentini) jedva ima podršku". A i sam naslov te kolumne mnogo govori - „Vreme je za poštovanje prema Kataloncu".
Mesi je, zapravo, celu svoju profesionalnu karijeru proveo van zemlje i nije dao priliku navijačima da se vežu za njega. Iliti da ostvare neku vrstu „emotivne veze".
Koliko god to zvučalo kao prazna priča, ima neke logike u tome da Nemanja Vidić bude omiljeniji među srpskim navijačima nego Bane Ivanović, koji je krenuo u OFK, ili Neven Subotić, koji je fudbal učio u nekom američkom haj-skulu. Bez obzira kakve karijere budu ostvarili.
Bane Ivanović, opet, u srcima navijača biće prisutniji nego Neven Subotić, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što je svojevremeno u nastupu za mladu reprezentaciju protiv Hrvatske ušao sa klupe i pred kraj tekme zabio za 3:2, posle čega je našim mladima bio otvoren put do finala Evropskog prvenstva. To je ta fudbalsko-navijačka logika, taj jedan mali emotivni šok, nešto najmanje čime jedan igrač u svojoj zemlji mora da dopre do navijača da bi bio omiljen. A Mesi u Argentini nije imao ni to. Bar ne u toj meri kolika su očekivanja zemlje u kojoj ljudi osim fudbala i nemaju na šta drugo da se oslone.
Mesi je kao prosperitetan fudbaler Argentinu napustio sa 13 godina. U tom periodu bio je za trećinu niži nego što su bili njegovi vršnjaci. Klub u kojem je igrao i roditelji nisu više mogli da plaćaju hormonske tretmane, koji su koštali oko hiljadu dolara nedeljno. „Uletela" je Barselona, koja je na sebe preuzela obavezu da „leči" mladog Lionela i cela porodica Mesi preselila se u glavni grad Katalonije. U međuvremenu je Mesi izrastao i kao čovek i kao fudbaler. Kao čovek do 169 centimetara, kao fudbaler do vrha sveta. Ali, kao Argentinac, u očima navijača, ostao je onaj nedorasli dečkić.
Oko deset utakmica godišnje u proseku odigranih za reprezentaciju (i to najčešće van Argentine) prosto nije bilo dovoljno za fanatične Argentince da ga prihvate. Debitovao je 2005. sa 18 godina, ali nije doneo kući nijedan značajniji trofej. Osim što je učestvovao u osvajanju zlatne medalje na Olimpijadi u Pekingu 2008. Ali, da se ne lažemo, Olimpijada je najveći sportski događaj godine jer se te godine ne održava Svetsko prvenstvo u fudbalu.
Zanimljivo je kako je najpoznatiji američki nedeljnik „Tajm" rasvetlio fenomen Mesija; a kako bi drugo Ameri to uradili nego kroz statistiku. Iako ovakav vid tumačenja igre nije svojstven fudbalu, gde je statistika kao bikini - mnogo otkriva, ništa ne pokazuje - ali nekada može da pogodi u cilj.
Sa Barsom je tri puta osvajao Ligu šampiona, La ligu pet puta, dva evropska Superkupa, dva puta svetsko klupsko prvenstvo, a na 295 utakmica postigao je 212 golova. Ili kako je primetio „Tajm", to je 0,72 gola po utakmici. Amerikanci su svojim čitaocima pojasnili i da je fudbal sport gde je učinak od 0,5 golova po utakmici briljantno postignuće. Uz to je Mesi za Barsu ostvario i 76 asistencija, što je učinak tek nekolicine evropskih „desetki" kojima je asistiranje primarni zadatak.
Ili kako je to rekao Gari Lineker: „Gledam ga kako igra, i on na svakoj utakmici uradi najmanje tri ili četiri stvari koje ja nisam uradio u celoj karijeri."
Mesi zna da pogađa mrežu kada je to najpotrebnije; dva puta je pogađao u finalima Lige šampiona i 13 puta u 17 derbija sa Real Madridom.
S druge strane, za reprezentaciju je postizao samo 0,29 golova. I bez obzira na uzroke ovakvog skora, i uprkos stručnim objašnjenjima da broj golova ne znači i lošu igru, mali Mesi u Argentini sa ovim statističkim bikinijem samo može da se pokrije preko glave.
I zbog toga je najveća misterija modernog fudbala - zašto Argentina, prepuna talentovanih fudbalera, ne može da iskoristi najboljeg igrača na svetu. I zašto Mesi dva i po puta lošije igra za reprezentaciju nego za svoj klub. Ili se samo radi o tome da u Argentini nije sve posvećeno njemu kao u Barseloni?
Jer osim što se u nacionalnom timu menjaju treneri na godišnjem nivou, pored Mesija ima još igrača koji imaju rezervisanu porciju zvezdanog statusa za sebe, kao recimo Tevez ili Serđo Aguero, koji su možda u evropskim okvirima ispod Mesija, ali baš zbog te emotivne veze sa navijačima ne smeju da budu zapostavljeni u nacionalnom timu. I zato se na kraju često dogodi da Mesi u reprezentaciji igra „obično" desno krilo.
„Argentina je Mesi bez Barselone, a Španija je Barselona bez Mesija", rekao je fudbaler Huan Rikelme.
Ali, šta god bili razlozi njegove slabije igre, prosečan argentinski navijač smatra da je Mesiju klub ispred reprezentacije. I zato ga smatraju Kataloncem, a ne Argentincem.
„Te kritike nisu tačne, da me ne zanima to što nosim dres Argentine", odgovarao je Mesi. „Nikad nisam prestao da budem Argentinac, niti želim." Čak i njegovi saigrači iz Barselone često ističu patriotizam malog Mesija - da mu se akcenat nije promenio od kada je došao u Španiju, da nikada nije naučio katalonski jezik. Ironije li, neki navijači Barse čak mu prebacuju što nije prihvatio njihov način života. Stalno pije nacionalno piće Argentinaca i jede argentinsku hranu. Čak je i njegova devojka Antonela Rokuzo rodom iz njegovog rodnog grada. Mesi u Barseloni nigde nije pustio nijedan koren. A opet, kod kuće ga smatraju Kataloncem.
„On je Argentinac najviše što može da se bude Argentinac", rekao je Giljermo Amor, jedan od sportskih direktora Barselone. „I jako je vezan za svoj kraj u kom je odrastao, u Rosariju."
Karlos Biljardo, koji je trenirao Argentinu 1986. kada su osvojili Svetski kup, a koji je sada generalni menadžer nacionalnog tima, prisetio se jedne epizode posle izgubljene utakmice.
„Mesi je plakao, plakao i plakao. I niko nije mogao da ga zaustavi. Dijego Milito mi je prišao i pitao šta da radi, i ja sam mu rekao da ga pusti neka plače. Eto, toliko on voli Argentinu."
Džaba mu ta ljubav kada na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi na pet utakmica nije postigao nijedan gol.
„Kada se vrati sa reprezentativnog nastupa, uvek budemo zabrinuti za njegovo emotivno stanje", rekao je Sandro Rosel, predsednik Barselone.
U poslednje vreme Mesijev status u zemlji je malo omekšao. Posle onog incidenta u svlačionici defanzivac Burdiso se izvinio Mesiju, a navijači u Santa Feu su na jednoj utakmici izbacili transparent: „Oprosti im, Leo, ne znaju šta govore. Hvala ti tako mnogo, oprosti nam za tako malo."
Poslednje božićne praznike proveo je u rodnom Rosariju, kada je za lokalnu televiziju izjavio da je „ranije bilo toliko kritike na njegov račun, ali da se stvari popravljaju, da je ranije u svakoj zemlji bio lepo prihvaćen, ali da u njegovoj zemlji to nije bio slučaj".
Ipak, Mesi nikada neće biti Maradona. Iako je čak i Maradona rekao da je konačno dobio naslednika. Neće biti Maradona, iako ima mnogo više trofeja od njega. Jer nije zemlji doneo samo jedan koji se računa. Nije postao prvak sveta. Zapravo, osvajanje svetskog kupa je ono što Mesija razdvaja od jednog od najboljih igrača sveta i „da, to je najbolji igrač u istoriji". Jer kako je to nedavno za francuski „Mond" rekao čuveni Pele:
„Kada Mesi bude postigao 1.283 gola kao ja, kada bude osvojio tri svetska kupa kao ja, moći ćemo da pričamo o tome."
I zato sledeće svetsko prvenstvo u Brazilu ne odlučuje samo o tome ko će biti svetski prvak naredne četiri godine, već od njega zavisi i dalje tumačenje fudbalske istorije. Kao i da li će Mesi vilu za penzionerske dane kupiti u Kataloniji ili u Rosariju.
pressonline.rs