- To je čudo od literature, zato što je stvoreno u odbijanju apriorističkih stavova. Čak i u besedi, a uglavnom u svojoj literaturi, on govori: ne budi analitičan, nemoj da se baviš zaključcima, pusti život da teče. Handke je provodnik fresaka koje sam život donese. Kao što je, na primer, njegova osećajna priča o maloumnoj sluškinji iz njegove besede u Akademiji. U jednom trenutku je zaplakao, a i mi s njim. Bilo je vrlo dirljivo kada je počeo da govori fragmente iz slovenačkih molitvi - kaže slavni reditelj, koji je sedeo u prvom redu, čime mu je ukazana izuzetna čast.
Kusturica ističe da je bilo neobično biti na mestu gde su toliki veliki pisci držali besede.
- Neverovatan događaj, koji se desi jednom u životu, i njima, i onima koji gledaju. Krajnje skroman okvir, star, ni podove nisu dirali, u poistovećivanju s prohujalim vremenom i velikom literaturom. Divno je biti deo jednog tako izuzetnog događaja.
Čuveni reditelj, koji je i sam dotakao zvezde, između ostalog osvajajući i Zlatnu palmu, ističe da je ceremonija u Švedskoj akademiji nešto posebno.
- U vazduhu se oseća i vidi da je to polusveto mesto. Ono što je za vojske značala Trijumfalna kapija u Parizu, to za pisca znači ovaj trijumf ovde.
Emir Kusturica naglašava da je propagandna mašinerija veoma jaka, ali da ona ne može da zahvati životne tokove.
- Život je mnogo jači od toga. Handkeov trijumf je pokazao da se njegova literatura posle toliko godina uvrežila kao standard na Zapadu - kaže Kusturica, naglašavajući da sada mladi pisci oponašaju Handkea.
- Pišu u prvom licu, rečenice su im ogoljene od atributa, govore o suštoj egzistenciji, o životu bez ulepšavanja, poništavanja, uvećavanja i smanjivanja. Govore o onome što jeste.
Literatura je tako ostavljena onima koji se ne bave rekonstrukcijom i epopejama, što je uloga koju je preuzeo Holivud, već ljudskom egzistencijom:
- Handkeova pobeda je potpuno izvan trendova koji se uspostavljaju preko malih prenosilaca, malih država, koje u tome učestvuju u saglasju s velikim zadatkom. A veliki zadatak je uvek bio isti. To je istočno pitanje, i pomeranje na istok. Šta je Kosovo, nego to?
Kusturica povlači i paralelu između dvojice nobelovaca, Andrića i Handkea.
- Vrlo je indikativno da se obojica, i Handke i Andrić, nisu zakačili za srpsko pitanje zbog nacionalizma, nego iz osećanja neravnoteže i nedostatka pravdoljublja. Taj element je Handkea i doveo do nas.
Ovo pominjanje "obojice" nobelovaca nije bio lapsus:
- Obojica su naši! Ne zbog poistovećenja sa nacijom, već s teškom pozicijom.
Kusturica podseća da su, u vreme kada je Andrić trebalo da dobije Nobelovu nagradu, naše ambasade dobijale instrukcije da lobiraju u korist Krleže.
- Ne može jedan Komšić iz Sarajeva da shvati da švedska princeza ne može da utiče na ljude koji se bave literaturom! On misli da je to sve kao onda kada su Hamdija Pozderac i drugi jednim telefonskim pozivom mogli da završe sve. Ne može švedska princeza da utiče, kao što nisu mogla diplomatsko-konzularna predstavništva da nagovore te ljude da Krleža dobije Nobelovu nagradu. Jedna od najvećih tekovina zapadne civilizacije je da u rad institucija ne mogu da se upliću prsti vlasti i političara. Komšić, jedna sarajevska špenadla, koja pokušava da se ubode, ne zna da principi mezetluka na kome se stvari završavaju na Zapadu jednostavno, ne funkcionišu.
Handke je, kaže Kusturica, jedini čovek koji je svoj život iznajmio literaturi.
- Drugog ne znam! Samo slikari tako rade. U književnosti to nije zapamćeno. Bilo je raznih avanturista i ideja, kao što su Hemingvej ili Selin, koji su impuls života prenosili gotovo verno, ali nikad niko nije tako žudeo za tim da se istraje na životnom talasu, da se ta poezija prevede u dokument i da se nađe mera u kojoj osećanja nisu lažna.
Utoliko je, kaže, njegova pobeda veća, u vremenu kada je umetnost u velikoj degradaciji.
- Literatura, u žanrovima od najgoreg kiča do ozbiljne književnosti koju pišu Prilepin i Frenzen, nema vremensku definiciju, nego je ostavljena sama sebi. Uvek su veliki istorijski lomovi rađali pokrete. A ovde je reč o jednom čoveku i jednom životu.
Handke je, kaže Kusturica, prava žrtva nove ideje koja vlada planetom.
- Kao što mobilni telefon postaje nezaobilazni sastavni deo života, to je postalo i političko uverenje. Pošto mu je životni princip da odbija apriorističke stavove, Peter Handke je tako posumnjao da je u građanskom ratu u Jugoslaviji propaganda osnovno oružje. Otišao je na ta mesta i posvedočio sam. Stigao je do nas, kako sam kaže, ne znajući da li je to zbog vere ili zbog boga, na putevima gde još postoje temelji veza između Konstantinopolja i Rima, Rima i Pariza, Pariza i Beograda, Beograda i Moskve. Na nogama je, koračajući, stigao do nas i odbio te apriorističke stavove koji su u prirodi stvari u ovom veku i na početku ove gungule u kojoj živimo do kraja ispolitizovani.
- On je životni trockista! Uspostavlja, pa dovede u pitanje. Osim tih dirljivih dokumenata koje probire. Čovek je koji vraća nadu u to da bavljenje literaturom, za koju je dobio nagradu, ne mora da bude u sazvučju sa trenutnom političkom situacijom u svetu. Jer, ta orgijaška propaganda koju zapadni klubovi preko svojih prenosilaca vode po svetu, zaista je nezapamćena. Svako ko nije sto posto na tim strateškim stanovištima postaje praktično demonizovan. Međutim, mislim da to njemu ne smeta.
Dodeljivanje Nobelove nagrade je Handkeu, zato, vratilo veru u to da literatura ostaje van političkih tokova. Kusturica smatra da je to rezultat velikih promena koje su se u poslednje vreme desile na planeti.
- Uspostavlja se novo vreme. Divno je da je Zapad prepoznao i shvatio da tu, u svojoj bašti, imaju jednog velikog pisca i da im to što misli nije bila prepreka da ga nagrade. A šta je trebalo, da ga zbog toga linčuju? Kao što ga jesu linčovali lažni levičari, poput Žižeka i ostalih, prenose Večernje.
