Most: Da li bi Srbija ratovala za Republiku Srpsku?

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa (RSE) razgovaralo se o tome zašto su dva dokumenta koje je nedavno usvojila Skupština Srbije – Strategija nacionalne bezbedonsti i Strategija odbrane Srbije – izazvala burne reakcije u Bosni i Hercegovini (BiH). Sagovornici su bili Miodrag Hadžić, dugogodišnji direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i profesor Fakulteta političkih nauka, i Armin Kržalić, profesor Fakulteta za kriminalistiku, kriminologiju i sigurnosne studije u Sarajevu. Bilo je reči o tome da li je proklamacijom da je očuvanje Republike Srpske prioritet spoljne politike Srbije povređen suverenitet Bosne i Hercegovine, da li Dejtonski sporazum daje pravo Srbiji na takav odnos prema Republici Srpskoj, da li je Srbija garant Dejtonskog sporazuma ili samo potpisnik, šta znači stav u Strategiji odbrane da Srbija ima pravo da se brine o zaštiti Srba koji žive u drugim državama regiona, da li ta zaštita podrazumeva i upotrebu oružja, zašto ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin kaže da je mir na Balkanu izvestan kada Srbija ima jaku vojsku, kao i o tome kakve će posledice na odnose u regionu imati usvajanje stategije nacionalne bezbednosti i odbrane Srbije. Omer Karabeg: Nakon što su usvojene Stategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane Srbije najviše reakcija je izazvao deo u kome se kaže da je očuvanje Republike Srpske prioritet spoljne politike Srbije. To do sada, koliko znam, nije bilo napisano ni u jednom zvaničnom dokumentu Srbije. Zašto je to sada ubačeno u dokumente kojima se definišu nacionalni interesi Srbije? Miroslav Hadžić: Čini mi se da je neposredni okidač za takav stav bila procena da je na delu pokušaj revizije Dejtonskog sporazuma koji ugrožava položaj Republike Srpske. Govori se o tendenciji ukidanja Dejtonskog sporazuma i iz toga se izvodi potreba i htenje Srbije da očuva Republiku Srpsku u skladu sa Dejtonskim sporazumom. Dakako, dodatni razlog treba tražiti u unutrašnjoj političkoj dinamici i htenju ovdašnjih vlastodržaca da proizvode brigu i strah za opstanak Republike Srpske, a preko toga i Srbije. Čak se u strategiji tvrdi, čime je stvar dovedena do krajnjih granica, da opstanak Srbije zavisi, između ostalog, i od opstanka Republike Srpske. Nepromenjivi prioritet Omer Karabeg: Zanimljivo je da o tome najviše govori ministar odbrane Aleksandar Vulin. On je ovih dana ponovio da je očuvanje Republike Srpske nepromenljivi prioritet Srbije. On kaže – spoljnopolitički prioriteti se menjaju, ali Republika Srpska je nepromenljivi prioritet. Miroslav Hadžić: Činjenica da Vulin o tome govori kao ministar odbrane jasno govori o dominaciji državocentričnog i vojnog pristupa bezbednosti. Uostalom, obe strategije su izgleda radili timovi Ministarstva odbrane. Treba imati na umu da je taj diskurs u upotrebi od dolaska na vlast Srpske napredne stranke (SNS) tako da ne treba da čudi obnavljanje priče o ugroženosti Srba i proglašavanje Republike Srpske za strateški cilj. Vulin jasno nastupa kao glasnogovornik onih koji donose suštinske odluke i koji kreiraju tu politiku, imala ona strategiju ili ne. Omer Karabeg: Da li je stavom o odbrani Republike Srpske povređen suverenitet Bosne i Hercegovine kao što tvrde dva člana Predsedništva Bosne i Hercegovine i mnoge stranke iz Federacije BiH? Armin Kržalić: Proglašavanje dijela Bosne i Hercegovine nečim što je od posebnog značaja za sigurnost i odbranu Srbije svakako je izraz agresivne politike prema Bosni i Hercegovini. Bosna i Hercegovina je 2006. usvojila dokument o sigurnosnoj politici u kome je akcenat na dobrosusjedskim odnosima i rješavanju spornih pitanja mirnim putem. A u dokumentima Srbije vidimo agresivnu politiku koja predstavlja grubu povredu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine. Zašto? Zato što je Ustav Bosne i Hercegovine jedini zaštitnik zemlje i svih njenih dijelova i naroda. Njih niko izvana ne može štititi. Zbog toga ovakav pristup Srbije predstavlja vid grube povrede suvereniteta i teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine. Republika Srpska je dio suverene države Bosne i Hercegovine i ona nije isključivo entitet srpskog naroda nego i bošnjačkog, hrvatskog i svih naroda koji tamo žive. Nijedna zemlja u regionu ne štiti prava svojih građana u drugim državama na način kako to čini Srbija. Govoreći hipotetički - Bosna i Hercegovina bi sada po toj logici trebalo da promijeni svoju sigurnosnu politiku i Srbiju proglasi vodećom prijetnjom s obzirom da je ugrozila njen suverenitet. Mislim da je ovo bilo nepotrebno i da je to u suštini korak nazad u odnosima Bosne i Hercegovine i Srbije. Suverenitet BiH Miroslav Hadžić: Ja se zalažem za to da precizno navodimo dokumenta. U dokumentima o kojima govorimo piše - očuvanje Republike Srpske u skladu sa Dejtonskim sporazumom. Ne vidim tu ništa agresivno, bar ne izravno. Ali ako bi već trebalo menjati strategiju u Bosni i Hercegovini, onda bi u neprijatelje trebalo svrstati i Hrvatsku. Jer u strategiji nacionalne sigurnosti Hrvatske postoji isti stav malo drugačije formulisan, pa se kaže da je Republika Hrvatska odlučna da provodi svoju ustavnu obavezu o posebnoj skrbi za hrvatski narod u Bosni i Hercegovini. Ovde je priča malo složenija i ne bih da ulazimo u tu vrstu preganjanja. Hajde da upotrebljavamo argumente struke, a ne politike, pogotovu ne dnevne. Armin Kržalić: Ja sam rekao da je Ustav Bosne i Hercegovine jedini zaštitnik zemlje, jedini zaštitnik entiteta Republika Srpska i naroda koji žive u Bosni i Hercegovini. Volio bih znati kako bi reagirali Vulin, predsjednik Vučić i eksperati u Srbiji kada bismo mi u dokument o sigurnosnoj politici stavili da je naša obaveza da štitimo Bošnjake u Sandžaku. Njihov odgovor bi bio - ne da je to agresivno - već da je to klasična agresija. S aspekta međunarodnog prava to što piše u dokumentima Srbije je agresivna vrsta prisupa, napad na Ustav Bosne i Hercegovine - i zbog toga kažem da to jeste agresivna politika. Miroslav Hadžić: Mi se sigurno oko toga nećemo složiti. Ovde je stvar u načinu čitanja. Ja čitam šta piše u tekstu. Mi to možemo interpretirati na različite načine, ali u tekstu se nigde ne upotrebljavaju formulacije koje pominje kolega. U obe strategije se govori o očuvanju Republike Srpske u skladu sa Dejtonskim sporazumom. Armin Kržalić: Nije li to klasično miješanje u unutarnje stvari druge države? Miroslav Hadžić: Ne, zašto? Ako postoji Dejtonski sporazum u kome se i Hrvatska i Srbija, kao naslednica Savezne Republike Jugoslavije, pojavljuju kao potpisnice, a u aneksu i kao garanti, onda Srbija u skladu s tim, kao i Hrvatska, ima pravo da kaže da je posebno zainteresovana za opstanak Republike Srpske. Nema tu nikakve agresije. Bar ja ne vidim nikakvu agresiju.

 

Armin Kržalić: Nisam rekao agresija, nego agresivan pristup politici, odnosno miješanje u unutrašnje stvari. Zašto onda Srbija osporava pravo Albaniji da se miješa u zaštitu albanskog stanovništva na Kosovu?
Potpisnik ili garant

Omer Karabeg: Hteo bih da raščistimo stvar oko Dejtonskog sporazuma. Srbija tvrdi da je garant Dejtonskog sporazuma i da joj to daje pravo da štiti Republiku Srpsku. Međutim, oni koji se protive takvoj politici Beograda kažu da je Srbija potpisnica, a ne garant Dejtonskog sporazuma. Ko je u pravu?

Miroslav Hadžić: Ja nisam pravnik, ali konsultovao sam dokumenta. U Dejtonskom sporazuma Srbija, odnosno Savezna Republika Jugoslavija, je potpisnica i to u dvostrukom statusu - kao zemlja koja zastupa sebe, ali istovremeno i kao ovlašćeni zastupnik Republike Srpske. Međutim u Aneksu I-A član 13 Srbija, odnosno SRJ, slovi kao garant ostvarivanja toga sporazuma. Prema tome, ovde je reč o dvojnoj ulozi. Dakako da od niza faktora, konstelacije, od načina na koji se spoljni faktori uključuju zavisi da li neko može ostvariti tu svoju ulogu. Potpisnik je obavezan da poštuje Dejtonski sporazum i čini mi se da je u strategiji to ispoštovano zato što se u tim dokumentima sve vreme govori - u skladu sa Dejtonskim sporazumom.

Armin Kržalić: Treba praviti jasnu razliku između garanta i svjedoka u međunarodnim ugovorima. Već dugi niz godina međunarodno pravo ne poznaje koncept garanta. U preambuli Dejtonskog spoazuma piše da su Srbija i Hrvatska ugovorne strane, a kao ugovorne strane one su svjedoci, a ne garanti. Ako već preuzimaju obaveze garanta po međunarodnom pravu, onda bi trebalo da preuzmu i obaveze za štetu koja je proizašla iz onoga što se događalo od 1992. do 1995. godine.

Miroslav Hadžić: Uvažavam argumente, ali to ne menja činjenicu da su u članu 13. u garante ubrojane Savezna Republika Jugoslavija i Hrvatska. Ako u dokumentu piše garant ne može se ta činjenica prenebregnuti. I ne može se retroaktivno poništavati važenje onoga što je potpisano.
Srbi u drugim državama

Omer Karabeg: Gospodine Hadžiću, šta znači stav u Strategiji odbrane da Srbija ima pravo da štiti Srbe gde god žive u regionu. Da li to znači da ima pravo da ih štiti i oružjem?

Miroslav Hadžić: U Strategiji se ne upotrebljava termin štititi - tako da to nije korektna interpretacija. Ovde je reč o ambicioznom zahvatu koji je namenjen pre svega unutrašnjem političkom tržištu u Srbiji. U stavu 3. Strategije, gde se definišu nacionalni interesi, kaže se - očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gde god on živi uslov je opstanka Republike Srbije. Znači, jedan zahvat ili jedna tvrdnja koja je, najblaže rečeno, upitna. Očigledno je reč o ambiciji sadašnjih vlastodržaca da sebe predstave kao jedine ovlašćene zastupnike Srba svuda u svetu, štogod to značilo. Da sad ne ulazimo u to da li je to uopšte moguće. Ja samo ponavljam da se ne koriste termini koji ne postoje u Strategiji.

Omer Karabeg: Šta tačno piše u Strategiji?

Miroslav Hadžić: Imam Strategiju pred sobom i citiram stavove: “očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gdegod on živi uslov je opstanka Republike Srbije, dijaspore i Srba u inostranstvu, te Republike Srpske kao entiteta u skladu sa Dejtonskim sporazumom”. Prema tome, sve vreme se govori o očuvanju, ne o zaštiti, pogotovo ne o nasilnoj, oružanoj zaštiti kao što, uostalom, i u strategiji Hrvatske piše da se svim diplomatskim, ekonomskim, komunikacijskim, odbrambenim i drugim sredstvima pripomaže i doprinosi da se očuva postojanje i vodi skrb o delovima naroda koji se tretira kao svoj.

Omer Karabeg: Ali zaštita se ipak pominje.

Miroslav Hadžić: Zaštita se pominje. Znate kako, mogli bismo da definišemo šta podrazumevamo pod zaštitom. U zaštitu spada i to da u pregovorima o bilateralnim odnosima razgovarate o tome na koji način država, u kojoj se nalazi vaša dijaspora, treba da zaštiti njena manjinska, ljudska i ostala prava. Ne možemo zaštitu svesti samo na potencijalnu opasnost od upotrebe oružja koja inače ne postoji.

Armin Kržalić: Mislim da u Strategiji nedostaje stav da će sva sporna pitanja biti rješavana mirnim putem. Mislim da bi se na to trebale obavezati sve zemlje u regionu. Naravno, pravo je svake zemlje da štiti dijasporu bilo gdje da je ona - u susjedstvu ili u svijetu. Ali ni u jednom trenutku ne bi trebalo ostavljati prostora da se manipuliše netačnim terminima, pa da možemo pretpostaviti da se iza nečega krije oružje ili vojna moć koji su nam u prošlosti donijeli velike probleme. Oslanjanje na vojnu moć škodilo je i samim Srbima. Ta politika je protjerala veliki broj Srba sa njihovih stoljetnih ognjišta. Zbog toga u dokumentima ne bi trebalo upotrebljavati termine s kojima se može manipulisati.

Opstanak Republike Srpske

Omer Karabeg: Da li Strategija odbrane obavezuje Srbiju da ratuje za Republiku Srpsku ako bi njen opstanak došao u pitanje?

Miroslav Hadžić: Ne. Ni izrekom, a ni u prenosnom značenju ne možete naći takav stav. Na stranu to da su mogućnosti izbijanja sukoba na Zapadnom Balkanu vrlo ograničene. Lokalni akteri, kao što su pokazala iskustva iz devedesetih, mogu započeti ratove, ali je krajnji rezultat tih ratova izvan njihove nadležnosti, jer se kontrolni bezbednosni paket nalazi u rukama SAD, Evropske unije i NATO pakta. No, da se vratimo Strategiji odbrane. U tom dokumentu se na puno mesta pominju bilateralni i dobrosusedski odnosi, politika mira itd. Zalažem se za to da korektno interpretiramo dokument, pa da onda eventualno raspravljamo šta on znači. Bez obzira šta govore Vulin ili neko drugi i kako nastupaju u javnosti - u samom dokumentu toga nema.

Uostalom, Strategija je pre svega politički dokument koji posednici vlasti donose po svojoj meri zarad svojih interesa. Oni hoće time da legitimizuju neke svoje postupke. Nikada ne preciziraju, mnogo toga ne dokazuju, niti Strategija tako nešto podrazumeva, ali oni hoće da sebi stvore mogućnost da svoju politiku pokriju Strategijom. Treba da analiziramo Strategiju da vidimo koliko je ona suvisla, logična i održiva, pa da je onda upoređujemo sa politikom onih koji su je doneli.

Armin Kržalić: Mislim da ovdje nema nikakve obaveze Srbije da ratuje za Republiku Srpsku i to u Strategiji nigdje nije definisano. Možda neko želi da to tako predstavi, ali to u Strategiji ne možete naći. To su više medijske špekulacije.
Mit o JNA

Omer Karabeg: Ministar odbrane Srbije Vulin nedavno je izjavio da je jačanje Vojske Srbije u interesu mira u regionu. On kaže: “Kada Srbija ima jaku vojsku, onda je mir na Balkanu izvestan”. Kako gledate na tu izjavu?

Miroslav Hadžić: Kao na deo dnevnopolitičke propagande vladajuće garniture. Na stranu to - šta znači jaka vojska? Na osnovu kojih indikatora treba utvrđivati jačinu neke vojske? Prvo pitanje glasi - da li Srbija ima jasnu predstavu kolika i kakva joj vojska treba? Za sada nema. Ovde je opet pre svega reč o izjavama koje su usmerene ka unutra, koje računaju na poverenje koje građani imaju u vojsku, mada poslednja istraživanja govore da je to poverenje spalo na 51 posto, a nekada je išlo do 70, 80 posto.

Cilj takvih izjava je i pridobijanje saglasnosti za dalje naoružavanje. Svedoci smo obnove regionalne trke u naoružavanju. Zemlje koje inače grcaju u problemima i dugovima takmiče se u tome ko će kakvo oružje što pre da nabavi. Iza toga stoje razne interesne sprege između lokalnih i međunarodnih lobi grupa i korporacija vojne industrije. To je prostor i za moguću korupciju, uvoz prljavih tehnologija i zastarelog naoružanja. Rukovodstva zemalja koje kupuju oružje trebalo bi da se zapitaju - šta će nam tolika vojska, šta će nam toliko naoružanje. Šta će jednoj od ovdašnjih zemalja lovci presretači koji ne mogu da naprave ni školski krug, a da ne pređu granicu susedne zemlje?

Ovde se eksploatiše mit o vojsci, o potrebi jake vojske. U to spada i ono što je pomenuo kolega - mit o JNA koji je koštao ne samo Srbe, nego i čitavu zemlju i sve njene građane, jer se ta vojska okrenula protiv sopstvenih građana.
Aleksandar Vulin, ilustrativna fotografija
Pročitajte i ovo:
Vulin 'vaskrsava' ukinute vojne jedinice

Armin Kržalić: Slažem se sa svim što je rekao profesor Hadžić kao dugogodišnji poznavalac vojske i vojnih prilika. Činjenica je da mutlinacionalne kompanije koje se bave prodajom oružja lobiraju kod naših ministarstava kako bi prodale svoje proizvode. A vlast onda traži opravdanje za kupovinu novog oružja, pa govori o prijetnjama koje dolaze iz susjednih zemalja. Ali ja mislim da je naša budućnost u kolektivnom sistemu odbrane, jer su naše zemlje male i ekonomski slabe. Kolektivni sistem odbrane bi smanjio troškove svake zemlje i osigurao dugotrajni mir i sigurnost u region.

Omer Karabeg: Gospodine Hadžiću, mislite li i vi da je budućnost Balkana u kolektivnom sistemu odbrane?

Miroslav Hadžić: Ne postoji zaseban regionalni kolektivni sistem odbrane. Za sada imamo NATO i zemlje oko Rusije. Sigurno je da je budućnost u tome da zemlje bivše Jugoslavije sklope bilateralne sporazume. One su ih nominalno sklopile, ali ih se ne pridržavaju. Međutim, ključni problem bezbednosti na Balkanu je unutrašnja bezbednost građana. Taj problem se pokriva bukom i galamom o opasnostima od spoljne agresije. U svakoj zemlji regiona bezbednost građana je ugrožena korupcijom, organizovanim kriminalom i mnogim drugim pretnjama koje nisu vojne.

Autoritarna i nedemokratska država je pre svega glavna pretnja za bezbednost građana. Ne može biti dobra bezbednosna saradnja između država u kojima su građani ugroženi. Ni nosici vlasti u tim državama nisu preterano zainteresovani za bezbednosnu saradnju u regionu, jer se oni održavaju na vlasti širenjem straha o ugroženosti koja preti spolja.
Posledice

Omer Karabeg: Kakve će posledice na odnose u regionu imati usvajanje strategije nacionalne bezbednosti i odbrane Srbije? Neki kažu da će ona biti brzo zaboravljena jer je to marketinški potez za unutrašnju upotrebu, dok drugi tvrde da će to još više da pogorša odnose u regionu.

Miroslav Hadžić: Čini mi se da ta strategija neće izazvati nikakve direktne posledice. Ona može biti jedno vreme udarna tema i povod za međusobna prepucavanja i slanje poruka namenenjih pre svega sopstvenoj i međunarodnoj javnosti. Reč je o ustaljenoj praksi vlastodržaca na Zapadnom Balkanu da uzavrelom nacionalističkom retorikom straše svoj narod zarad toga da bi ojačali svoju vlast i stavili celo društvo i sve njegove pripadnike pod kontrolu.

To se najbolje može videti u Srbiji, gde uz policiju sada imamo i komunalnu policiju koja dobija sve veća prava. U Srbiji - i ne samo u Srbiji - na delu je izvođenje krajnjih konsekvenci autoritarnog poretka, a taj poredak uvek podrazumeva važnu ulogu vojske, policije, tajnih službi i njihovih civilnih nalogodavaca.

Armin Kržalić: Strategija će sigurno doprinijeti zahlađenju u odnosima Bosne i Hercegovine i Srbije, koji su bili prilično unaprijeđeni. Nije bilo ni vrijeme, ni mjesto da se donosi takva strategija. S druge strane, ova strategija neće poboljšati položaj Srba van Srbije, jer će ostati mrtvo slovo na papiru. Nikakvu dobit neće osjetiti Srbi ni na Kordunu, ni u Lici, ni u Baniji, ni u Drvaru, ni u Sarajevu, ni bilo gdje. Umjesto toga ona će, kao što sam rekao, sigurno doprinijeti da odnosi između Bosne i Hercegovine i Srbije zahlade.