Milorad Dodik već godinama viče kako je visoki predstavnik okupator, kolonijalni upravnik, neprijatelj srpstva i svega što se zove sloboda. Svaka druga izjava mu je o tome kako „Šmit ne postoji“, „OHR mora da ode“ i kako će „RS sama odlučivati“. I dok to zvuči silno odlučno pred auditorijem u Laktašima i na RTRS, stvarnost je upravo suprotna – niko više ne hrani i ne jača OHR od Dodika lično.
Jer, da bi OHR otišao, moraš pokazati da ti više ne treba. Moraš pokazati da si zreo, ozbiljan, funkcionalan sistem. A Dodik radi sve suprotno – svaki drugi dan prijeti secesijom, najavljuje rušenje ustavnog poretka, usvaja zakone koji derogiraju državne institucije, i usput proglašava genocid fikcijom. Pa šta očekuješ, Milorade? Da međunarodna zajednica kaže „evo, ovaj je baš stabilan i razuman, haj'mo ga pustiti da radi šta hoće“?
OHR ne ostaje u BiH zbog svoje volje. OHR ostaje jer mu vi svaki dan punite fascikle dokazima da još nismo sposobni da sami vodimo ozbiljnu državu. Naravno, nije Dodik jedini za to odgovoran, no nesumnjivo je glavni razlog i daljem međunarodnom tutorstvu nad ovom zemljom.
Paradoks je potpun: što više Dodik viče da Šmit treba da ide – to više razloga daje da on ostane. Svaki zakon o „neobjavljivanju odluka“, svaki „dan RS“, svaki skup s ikonom ratnog zločina – to su politički pokloni koji visokom predstavniku produžuju mandat bez da išta mora reći.
Da RS zaista želi zatvaranje OHR-a, prvi korak bi bio – racionalna, odgovorna politika i poštivanje države u kojoj žive, a ne neumorno paljenje vatre koja brzo bude ugašena, a sve što se iz nje izrodi su opržene ruke, uglavnom vlastite.
OHR ne opstaje zbog neke tajne zavjere Zapada. OHR opstaje jer mu domaći političari, prvenstveno oni iz RS, svakodnevno produžuju život.
