Koliko Srba je živelo u Albaniji, a koliko ih se stopilo sa tamošnjim narodom? Dok rudarimo po istoriji i licitiramo brojkama zaboravljamo na ono malo naših zemljaka koji su u Albaniji opstali, odbili da se albanizuju i da zaborave svoje korene, koji i dalje govore srpski jezik, iako su od domovine potpuno izolovani.
Preživeli su Envera Hodžu, ludilo devedesetih, krize i siromaštvo, pravu gvozdenu zavesu koja nikada nije pala i tako otuđila ne samo Srbe i Albance, već i maticu od srpskog naroda rasejanog u Skadru, Draču, Tirani... Nemaju srpsku školu ni srpsku crkvu, deo imovine im je oduzet, a prezimena promenjena.
O tome kako izgleda njihov život za "Telegraf" govori Salko Brajović, predsednik novoformiranog udruženja Srba u Tirani "Skadarlija", jednog od nekoliko društava koja okupljaju naš narod u Albaniji.
- Nema srpske škole u Albaniji od 1934. godine. Pre četiri godine zatvoren je jedini državni univerzitet, gde se od njegovog osnivanja predavao srpski jezik. Zakonom nam nije dozvoljeno da uzmemo stara prezimena. Za sve to obratili smo se pismeno vlastima u Albaniji, ali ne samo što nismo našli rešenja, nego ni odgovor nismo dobili. Ne nadamo se ničemu od strane vlasti u Albaniji. Jedinu nadu da ostanemo i preživimo kao manjina vidimo u podršci od strane vlasti u Srbiji - kazao je.
Sada se nadaju "Malom Šengenu" i proboju granica, ali one u slučaju Srbije i Albanije nisu samo fizičke. Bez putovanja, poznanstava, trgovine, gostovanja, studentskih razmena i kulturnih događaja nema obnavljanja duha, a sva borba predaka da sačuvaju identitet može biti uzaludna.
