Milić Vukašinović otvorio dušu: Sebi nikada neću oprostiti što nisam uspio da iz kandži droge iščupam kćerku Maju

milic
Čuveni roker se samo nekoliko sati prije njene smrti, ne sluteći tragediju, sa suprugom Suzanom vraćao u Beograd nakon posjete BiH


Milić Vukašinović otvorio je dušu i u potresnoj ispovijesti ispričao da sebi nikada neće oprostiti što nije uspio da iz kandži droge iščupa kćerku Maju Avdibegović, koja se prije dvije godine predozirala u Sarajevu. Čuveni roker se samo nekoliko sati prije njene smrti, ne sluteći tragediju, sa suprugom Suzanom vraćao u Beograd nakon posjete BiH, gdje je boravio da bi neko vrijeme proveli kao prava porodica. 

- Moja kćerka je imala 14 godina kada je ta priča počela. Ona je ratno dijete i generalno je u Sarajevu dosta djece izvršilo samoubistvo. Jako lako se dolazilo do tih najtežih droga u to vrijeme. Zaljubila se u jednog dječka koji je bio jako lijep, svirao je bubnjeve i bio je veoma talentiran i stalno su se družili... Bilo mi je sasvim normalno da malo popije pivo ili "produva travu". Međutim, taj dečko i svi njegovi drugari su već bili na heroinu. Narkomani se vode mišlju: "Što bih samo ja bio na igli, kad može još neko pored mene." E tako je on nju navukao. Prvo sam pomislio kada je dolazila kući nekako čudna da je bila malo mamurna, da je popila malo više piva i duvala, dok nisam provalio da je u pitanju heroin, a tada je već bilo kasno - kaže Vukašinović.

Milić tvrdi da je na sve načine pokušavao da joj pomogne, ali da je i sam napravio kobnu grešku, nakon koje više nije bilo povratka.

kcerka

- Za***ao sam se jednom kada mi je rekla: "Evo, tata neću više nikad, nikakvu drogu više neću probati. Htjela je da joj iznajmim stan i tu sam napravio najveću grešku, koju sebi nikada neću oprostiti. Iznajmio sam joj stan, nadajući se da se neće vratiti tome i da će joj se zdravstveno stanje poboljšati. Kakvo je u tom stanu bilo leglo narkomana. To je bio horor. I oni su se obično tako okupljali u iznajmljenim stanovima jer ne mogu po haustorima ili na ulici. Kad je stan, onda ih bude i do 50. To je bio užas kada sam vidio taj stan, bože dragi - mučno mi je i kada se samo prisjetim - kaže Vukašinović, a zatim nastavlja:

- Moja prva žena je dva dana čistila sav taj nered. Prva žena mi je zamjerila i stalno mi govorila da sam ja kriv što mi je kćerka postala narkomanka i krivila me je što sam joj iznajmio stan, a nisam mogao da pretpostavim da će se sve završiti tako, već sam se nadao da će biti mnogo bolje. Kćerka mi je tada imala 14 godina. Ljudi koji su na heroinu, kada se ubodu iglom, žargonski rečeno ključaju. Bila je čak jedna scena pošto je ona htjela da bude bubnjar, ja sam je ipak odvratio od te ideje i napravio sam joj jednu ploču jer je bila zaista talentovana za pjevanje. Dešavalo se da dođemo u studio i vježbamo pjesme za album, ja nju gledam, ona pjeva, ja sviram i odjednom čujem da ona ne pjeva i samo se okrenem, a njoj glava sama pada. Kao kada se vozite autobusom, pa vam se spava i onda mrdate glavom, to tako izgleda - govori Vukašinović.

Taj tada dečko, dodaje, je u stvari nju uvukao u sve to. Onda je ona našla muža i dobila dvoje djece, koju ja neizmjerno volim i stalno sam u kontaktu s njima. Djeca nisu ništa kriva. Oni su moje srce.

- Taj muž je bio još gori narkoman. Onda je ona jadnica kasnije patila jer je bila svjesna da je narkomanka, ali nije mogla da se izbori s tim. Ona se razvela od tog prvog jedinog muža i htjela je da nađe normalnog dečka. I sljedeći je bio labilan psihički i krizirao je. Vidio sam da je bila nesretna i da je htjela da se promjeni, ali mi je rekla i da ona ne može da nađe normalnog dečka, već samo narkomana. Cijeli grad je znao za nju. Heroin, kada uđe u organizam, nestaje psiha koja je nekad postojala. Rak kostiju je kriziranje od heroina kad te bole sve kosti. Kažu da to toliko boli da samo morfijum može da ublaži taj bol, nikakve tablete niti lijekovi. Kod heroinskih zavisnika se formira jedan strahoviti strah od tih bolova - kaže Vukašinović.

djeca

Vukašinović ističe da narkomanija nije samo stvar porodice i vaspitanja, već i društvenog okruženja.

- To je problem, što ma kako te u kući odgajali, formiranje ličnosti dolazi kroz druženje sa izabranim društvom i tu je problem. Ako svi krenu da piju, a ti ne piješ, odmah si odbačen - šonja... I onda ti moraš da se uklopiš. Poslije alkohola je došla droga. Ne možeš ti tehno i rejv partije da slušaš bez ekstazija. Ne možeš ti takvu muziku normalan da slušaš satima, a kad uzmeš ekstazi, možeš danima. Kad su napravili takvu vrstu muzike, napravili su i drogu koja ide uz nju. Drugo je kokain i heroin, a heroin je najpogodniji. Meni je kćerka umrla zbog toga... Vodili smo je mi na ta liječenja, ali ne može, to je bilo jače od nje, imala je divne doktore, pričali su oni s njom i sve. Poslije toga je zaista došla s jedne klinike i vidim ja da joj se psiha vratila i to je funkcionisalo jedno 15 dana, rekao sam sebi: "Divno, skinula se." Ali, kako je dobro folirala, inače je bila onako inteligentna, imala je talenta i za pjevanje i za glumu i za sve. Ona je sve to folirala. Na kraju je rekla, kada je trebalo da se vrati u Sarajevo: "Eto, za pet dana će jedan festival" i pitala je mene i moju tada novu ženu da joj kupimo karte i mi kontamo konačno je OK, ali greška. To je tek bio haos, tek su se tamo narkomani sastajali. I mi joj kupimo te karte, nadajući se da je svemu kraj. Dovukla je neku ženu od 45 godina, koju je predstavljala drugaricom, nekog glumca i nekoliko ljudi koje nije dobro ni znala. I to je bio horor. Ali dok je bila sa nama tih 15 dana, bila je normalna i sve je bilo super. Zvala me je: "Tatice moj." Ponadao sam se da se vratila u normalu, ali nije, dobro je glumila. Ma bilo je groznih scena. Pričao sam ja sa kćerkom i htio sam da joj pomognem i izbavim je iz toga. Počela je da priča neke priče koje više nisu imale veze sa onim njenim pređašnjim mozgom i krenula je da viče: "Ja hoću da se ubijem." Kada je imala 16 godina. To što je ona radila bilo je zaista strašno i vidio sam da ona neće da se skida. Imala je moju narav. Ja sam čak i svojoj prvoj ženi rekao kada je ona željela da imamo djecu da ne pravimo djecu jer sam znao da će djeca biti na mene. Rekao sam joj da ja imam jaču genetiku i eto šta se dogodilo... - priča Vukašinović.

kcerka

Hteo sam, kaže, da je ubijem kad sam vidio da tuče majku .

- U jednom momentu sam kćerku hteo da ubijem od batina. Ja sam ušao u našu tada zajedničku kuću i kada sam otvorio vrata, vidio sam kako Maja tuče moju suprugu, koja je maltene nemoćna. Udarala je nogama, a ona je ležala na podu. Ja sam ja zamalo bacio sa terase, nezavisno što je moje dijete, ali to kad sam vidio, znao sam da joj je tražila pare, a ona mučena nije imala da joj da i moja kćerka je nju tukla. Eto, to su ti narkomani. I onog njenog sam htio da nađem. Maja je mrzila majku, moju prvu ženu, jer ju je zvala narkomanka, i ona je nju prva provalila da se drogira. Majku je mrzila, a mene je voljela. Ta psiha nije bila moje dijete. Od heroina je bila deformisana njena psiha. Izgubio joj se identitet koji je postojao prije. Kao djevojčica je bila duhovita, simpatična, talentovana i omiljena i sve je krenulo naopako poslije tog njenog prvog dečka.

Bio sam i ja, priznaje Vukašinović, na kokainu, ali sam uspio da se skinem.

- Dok sam živio u Londonu, ja sam bio na kokainu, volio sam da pijem viski i duvao sam... Najviše sam volio da dupli džek zalijem na prazan stomak. Nema te droge koja može taj osjećaj da nadomjesti. Rekao sam sebi da ću malo uzimati kokain i hajde zdravo, ostavit ću to. I tako je i bilo, ostavio sam. Zbog heroina se gubi tlo pod nogama, kokain ti zamjeni tlo i ti nisi svjestan, imaš osjećaj da si z****an lik dok sve to traje. Kad prođe dejstvo, nemaš da se uhvatiš za nešto, nema tla uopšte. Imaš osjećaj da te nema i da padaš u ponor. Gubi se i tvoja ličnost čim ušmrkneš. Z****ano je to, i rekao sam sebi: "Ja ću to pod svoje da vratim" i uspio sam da se skinem sa kokainom.

Izvor: