Da, jer tako se strahovi inače prevazilaze,prenosi lolamagazin.com.
Postoje i devojke koje su uglavnom same. Da, kunem vam se, postoje. To što malo fali, njoj sreću ne kvari i nema nikakve vidljive defekte. Ni one poremećaje ličnosti o kojima se mnogo piše ovih dana. To su sasvim normalne, ponekad, prelepe i talentovane osobe, koje su naučile ponešto
iz datih životnih prilika.
Prvo, svako je nekada imao vezu.
Pa je bilo lepo, onda je jako bolelo, pa je malo manje bolelo i onda se zaboravilo. U periodu boli se koprcaš i ulaziš u nova poznanstva i vezice koje od početka slute samo na kraj, što rezultuje samo još većom gorčinom i kajanjem. Nije lep osećaj nimalo.
Period manjeg bola karakteriše nada da ipak postoji neko ko nam je suđen i da će se on pojaviti kada se najmanje nadamo.
Ali se tada ipak malo više od najmanjeg, nadamo. Period zaborava je kritičan. Ako nemaš izgrađeno samopoštovanje i svest, prepuštaš se vezama iz očaja. Taj pojam se usko vezuje za gore pomenute poremećaje ličnosti u sektoru faktora rizika.
Samoća nikada ne dolazi (zaista) onda kada smo rekli – Hej, dobrodošla!, već onda kada nema drugih realnih mogućnosti. I ili se opireš kao neuspešan primalac implanta, ili razmisliš o
ponudi.
Opiranje je u svakom smislu mukotrpan proces. A koliko god opisivana kao negativno stanje, nešto iz čega se teško izlazi i opšti neprijatelj današnjice, samoća uistinu i nema te epitete.
Želis da zavoliš sebe? Jedini pravi prijatelj na tom putu ti je samoća. Kao kada pisac proučava
neki istorijski period da bi se u potpunosti saživeo sa karakteristikama tog vremena. Tako u
samoći dajemo sebi priliku da upoznamo to što nam je dato – sebe.
Zavoleti se možemo samo onda kada smo u harmoniji sa objektom koji se voli i obožava (sebe). Odjednom, dobijaš toliko novog prostora koji možes preurediti i proučiti do tančina i po sopstvenim nagonima. Samoća je tvoj prijatelj, nije bauk i neće te pojesti.
Ali… Kao u nijednoj ponudi za novi proizvod, moram napisati ovo „Ali“, jer najdragocenije reči
nisu na prodaju.
Samoća je super drug, lepo će vam biti, potpuno ćete moći da se „otmete“, kako sam čitala na nekim forumima. Potpuni individualizam, stav o željama i mogućnostima i razumevanje surovosti spoljnog sveta, ali i njegovih lepota. Sećaš ih se, zato si i dospela tu… Problem nastaje kada postanete jedno. Kada počne toliko da prija, a nećes znati kada se to tačno zgodilo, da ne postoji potreba ni misao o još jednom biću koje bi ti pružilo neki vid veze,zajedništva.
Samoća koja je toliko postala deo tebe da ne poznaješ život drugačiji od tog.
Volela bih da mogu da napišem neki srećan kraj, ali srećni krajevi se ne pišu, oni se događaju.
Mogu napisati da poenta samoće treba da predstavlja veoma dragocen period u kome ćes zalečiti svoje rane, komplekse i frustracije, ali samo tako što ćes zavoleti onu sebe koju na tom putovanju budeš upoznala.
A želim da verujem da osobe koje se susretnu sa samoćom i prihvate je hrabro, sigurno zaslužuju nekog ko će osim karakternih osobina, prepoznati i obožavati tu misterioznu, posebnu notu, koju takve žene poseduju.
Prepoznavanjem će se i okovi sami otvoriti.
